ЦРКВЕНО ПРЕДАЊЕ О УСПЕЊУ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Transcrição

1

2

3 ЦРКВЕНО ПРЕДАЊЕ О УСПЕЊУ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ Реч успење значи - погружење у сан, усну ће, мир на кон чи на, упокојење слично сну. Кончину Божје Мајке Црква назива Успе њем за то што она као да је на крат ко усну ла и као да се од сна окрепила. Празник Успења Пресвете Богородице назива се великим за то што је на тај дан Спаситељ свих у свој сла ви Сво јој срео и занавек настанио Мајку Своју крај Себе. Како се догодило Успење Божје Мајке? До времена Свог блаженог Успења Пресвета Дјева Марија је боравила у Јерусалиму. Често је долазила до Гроба Господњег и ту се молила своме сину Г. И. Хри сту. У јед ној од та квих по се та Гол го ти, пред Њу је стао Ар хан гел Гаврило и најавио јој Њено скоро пресеље ње из овог у веч ни бла же ни жи вот небески. Као залог овога, Архангел јој је уру чио пал мо ву гра ну из Ра ја, ко ја је светлела нетварном светлошћу Царства Божјег. После ове небеске вести, Богородица се, са трима девојкама које су јој прислуживале (Сепфором, Евгенијом и Зоилом) вратила у дом св. Јована Марка, где је живела. О овом виђењу обавестила је апостола Јована, Јакова првог Епископа јерусалимског и завештала је да њено тело буде погребено у Гетсиманском вр ту, јер је та мо био гроб ње них ро дитеља Јоакима и Ане. Пресвета Богоросдица је зажелела да сви апостоли буду на њеном погребу, тако се и догодило изненада је настао хук велики са неба и мно штво обла ка окру жи дом све тог Јована Марка; јер по Божјем наређењу Свети Анђели узеше Свете Апостоле расејане по разним крајевима васељене ради проповеди Јеванђеља и неочекивано их донесоше на облацима у Јерусалим и спустише пред врата куће у којој је живела Мати Божја. Угледавши је дан дру го га, Апо сто ли су се радовали и са недоумицом питали који је раз лог због ко га нас Го спод све ов де сабра? Свети Јован Богослов их дочека са радосним сузама, казујући им да ће се Пресвета Богородица ускоро преселити ка Господу. Ушавши к Мајци Божјој Апостоли су је поздравили и испричали о Свом чудесном сабрању. Потом им је Пресвета Богородица испричала о Свом скором преласку у живот вечни, а Свети Апостоли се купаху у сузама. Пресвета Богородица их је тешила говорећи: Не плачите, пријатељи и учени ци Хри сто ви, и мо ју ра дост не по- 1

4 мућујте својом тугом, него се радујте са Мном, јер од ла зим Си ну и Бо гу своме. У петнаести дан месеца августа настаде трећи час, када је требало да бу де Ус пе ње Мај ке Бож је. У ода ји у којој је Богомати лежала горело је много свећа. Свети Апостоли су, уз појање и славословље, стајали крај благолепно укра ше ног одра на ко јем је ле жа ла Пречиста Дјева Богородица. Пресвета Богородица се непрестано молила, очекујуци Своје упокојење и долазак Свог прежељеног Сина и Господа. Одједном одају обасја неизрецива Све тлост Бо жан ске Сла ве ка Пресве тој са Не бе са си ђе Сам Цар Сла ве Христос праћен мноштвом Арханђела, Анђела и других Небеских Сила, заједно са праведним душама Праотаца и Пророка који су од давнина пророковали рођење Пресвете Дјеве. Видевши Свога Сина, Мајка Божја се ус пра ви са одра и по кло ни Хри сту, говорећи: Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему, јер погледа на смирење слушкиње Своје! Го спод та да Сво ју Мај ку по зва да пре ђе у Веч ни Жи вот, а Пре све та Дјева - поновивши као некада у Благовестима: Не ка ми бу де по ре чи Тво јој (Лк. 1, 38) - опет ле же на одар и без ика квог телесног страдања, као да заспа слатким сном, јер је би ла без гре ха, пре даде ду шу у ру ке Сво га Си на и Бо га. Ова свечана поворка кретала се од Сиона, кроз цели Јерусалим, све до Гетсиманије. Један јудејски свештеник из зависти и непријатељства према Мајци Исуса Назарећанина хтеде да преврне одар на ко ме је би ло те ло Пре све те Дјеве, али му невидљиви Анђео Божји одсече обе руке које се дотакоше одра. Ви дев ши ужас ко ји му се до го ди, он па де на зе мљу и по че да ва пи је Светим Апостолима: Сми луј те се на мене, слуге Христове! Гор ко се по ка ја и са вером исповеди Мајку Божју и Христа Спаситеља и тада доби исцељење, и обе ру ке му се вра ти ше на ме сто на ко јем су би ле, и он се при кљу ци онима који иђаху за телом Богомајке, поставши од тада ревносни присталица Христов. Када је поворка стигла у Гетсиманију, тамо је са плачем и ридањем почело последње целивање пречистог тела Богоматериног. По промислу Божјем апостолу Томи није било суђено да присуствује погребу Мајке Бож је. Кад је до шао хтео је да ви ди тело Богородице отворили су гроб, али тело нису нашли Господ Христос је васкрснуо тело Богородице у славу небе ску. Уве че истог да на, ка да се Апостоли сабраше у дому да вечерају, док су приносећи благодарење узносили к не бу ко мад хле ба оста вљен у част Госпо да, ја ви им се Мај ка Бож ја, окру жена мноштвом Анђела, и рече: Радујте се! Ја сам с ва ма у све да не до ве ка. Ово је тако обрадовало Апостоле и све ко ји су би ли са њи ма, те они ус кликнуше: Пресвета Богородице, помози нам! Тако је успостављен почетак чина узношења панагије, тј. узношења хле ба у част Мај ке Бож је, ко ји се и до данас очувао у манастирима. Од тада Свети Апостоли се сами уве ри ше и сву Цр кву уве ри ше у то да Пре чи ста Ма тер Бож ја би у тре ћи дан после погребења васкрснута од Сина и Бо га Сво га и у те лу ваз не се на на Небо. Свети Апостоли поново уђоше у гроб и узеше плаштаницу остављену за уте ху ту жни ма и као не ла жно сведочанство Богоматериног васкрсења и вазнесења из гроба. 2

5 САБОРНИК Часопис Саборног храма у Крагујевцу САДРЖАЈ Излази благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина ЈОВАНА Година III, број 7, октобар године главни и одговорни уредник јереј Срећко Зечевић графичко-технички уредник Уметничка радионица Светог краља Милутина редакција протојереј-ставрофор Зарије Божовић протојереј Драгослав Милован јереј Дејан Лукић јереј Душан Мучибабић јереј Зоран Врбашки јереј Горан Мићић јереј Александар Ресимић ђакон Небојша Јаковљевић Владимир Благојевић Ана Зечевић издавач Саборни храм у Крагујевцу Краља Александра I Карађорђевића 31, Крагујевац тел.: 034/ sreckozecevic3@gmail.com тираж 500 штампа Graphic, Нови Сад Црквено предање о Успењу Пресвете Богородице... 1 Трећи Епископ шумадијски - беседа Владике Јована приликом устоличењу... 4 Беседа на дан Преобаржења Господа нашег Исуса Христа... 8 Будућност црквеног школства - Интервју са Владиком Фотијем Седам векова космајског манастира Тресије - разговор са архимандритом Јованом Тумачење блаженстава (други део) Шта су то секте (други део) Поимање историје и света у античкој Грчкој Актуелности Делатнос Духовног центра Новомученици крагујевачки

6 ТРЕЋИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ Честитајући нашем Владики Јовану седмогодишњицу служења на трону Епископа шумадијске епархије, братсво Саборног храма у Крагујевцу објављује ову беседу, изговорену приликом устоличења 1. септембра године Пред ва ма стоји свештенослужитељ, кога показа Дух Свети што обитава у Цркви и руководи њоме, а Свети архијерејски сабор Српске Цр кве, на че лу са Његовом светошћу, патријархом српским Господином Павлом, иза бра за но вог епископа Богом чуване Шумадијске епархије, да од са да ов де напаса Цр кву Бож ју ко ју је Господ стекао својом крвљу (Дап 20, 28). Иако се готово сви зна мо у Го споду, ред је да вам кажем ко ју реч о се би. Долазим из далеке Аме ри ке где сам, уз помоћ Божју, благочестивог народа, свештенства и монаштва, као епи скоп слу жио пу них осам година. И у овој прилици, међутим, же лим по себ но да на гла сим да је цео мој живот, почев од дванаесте године, везан за манастир Студеницу. Прелезе ћи пут од ма на стир ског ђа ка до игума на, жи вот ми је про ти цао у ра ду и молитви уз мошти и ћивоте великих српских светила и светаца: светог Симеона Мироточивог, Симона монаха и мајке Анастасије. Још у детињству, на у чио сам од њих да су свет ска сла ва и материјална блага пролазна, а да су вечне и непролазне духовне и моралне вредности љубав и вера, доброта и милосрђе. Уз Студеницу сам се привио као уз најтополије мајчино крило, она је мо ја истин ска ду хов на мај ка и због то га, ако не што је сам, је сам само Студеницом. Слика Студенице и свети ликови с њених зидова свуда су ме пратили и љубављу грејали, и зато 4

7 ће оста ти у ме ни трај но, ма где био и колико просторно био далеко од Студенице. То осећање носим у себи као драгоцено унутрашње благо које ми даје снагу да опстојим и издржим као епископ Цркве Христове и савладам искушења и изазове времена. Као и света Студеница, мајка српских цркава, и ова Са бор на цр ква, мајка епархиота Шумадијске епархије, посвећена је Успењу Пресвете Богоро ди це. И у то ме ви дим прст и Промисао Божју за моју присутност овде. У овом светом тренутку сагињем главу под свети Богородичин омофор и мо лим јој се: Мај ко Бо жи ја, бу ди ми од по мо ћи и за јед но са свим срп ским светитељима подржи ме да не залутам у сплетним стазама овог света. Свети апостол Павле каже: Благо да ћу Бож јом оно што сам, и ње го ва бла го дат не оста без пло да (1 Кор 15, 10). Та ко не што и ја бих да нас мо гао да кажем. Служећи Богу и Цркви Христовој, како у Студеници тако и у Западноамеричкој епархији, осећао сам се као пче ла, која летећи од цвета до цвета, узима медоносне сокове. Више примајући него давајући, преносио сам тај плодоносни прах с једног цвета на други. И ако бих мо гао чи ме да се по хва лим, то су управо ти медоносни плодови дубоке вере српског народа које сам до жи вео на оба места мог служења. Они представљају духовно искуство које вам доносим као драгоцени дар. Улазећи данас у овај свештени трон Шумадијске епархије, свестан сам одговорности коју ми Црква повера ва, али чвр сто ве ру јем у по моћ Божју и као не кад Исус На вин, чу јем глас: Не бој се, с то бом ћу би ти и не ћу те оставити (ИНав 1, 5). Чу јем и по зив цара Давида: Предај Господу пут свој и уздај се у Ње га, и Он ће учи ни ти као светлост правду твоју (Пс 26, 5). Та ва ра у по моћ Бож ју и по слушност Цр кви до ве ла ме је да нас ов де ме ђу вас, бра ћо и се стре, да про по ведам Божанску науку и огласим свима годину милости Господње (Ис 61, 2), да проповедам реч Божју у добро време и невреме (2 Тим 4, 2), сва ко ме ко мо же и хо ће да чу је (Мт 11, 15), да про по ручим и се би и ва ма: Бдимо и молимо се (Мк 14, 38), јер су дани зли (Еф 5, 16), како каже свети апостол Павле. Да 5

8 се стално обнављамо у Јеванђелском животу и усаврашавамо се до пуноће раста Христовог, јер ће мо кроз личну обнову лакше доћи до познања Бога ко ји нам ука зу је на исти ну, прав ду и љу бав. Ве ру јем и на дам се, да ће ме у мом бу ду ћем ра ду, као и у до са дашњем, водити рука Господња и бити са мном, да ће ме Го спод Исус Христос упућивати да мудро и корисно приводим поверно ми стадо у Царство Божје. Остваривање Царства небеског кроз Евхаристијску заједницу повереног ми свештенства, монаштва и верника, биће главна брига мога архипастирског рада. Тру ди ћу се да на ро ду Бож јем у овој, од сада мојој новој кући, сведочим не са мо реч ју већ и жи во том сво јим: да је Господ распети и васкрсли Спаситељ наш, Господ и господар времена, истори је и нас. Тру ди ћу се да све до чим себи и дру ги ма да је наш бли жњи ра дост на ша и рај наш, јер Све ти оци кажу: Ко види брата свога, тај ви ди и Бо га. За то је Епископ, по речима светог Јована Златоустог дужан да свима слу жи и но си те рет свих, а у Цркви величина се стиче онолико колико служимо другима. Шта да обе ћам да нас овде пред ва ма и Бо гом жи вим? Не усу ђу јем се да ишта дру го ка жем осим да ћу свим својим си ла ма и сна гом ко ју ми Бог бу де дао одр жа ти и чу вати поредак у Цркви, изражен у светим канонима и другим црквеним прописима, као и светом Предању које нам ука зу је и ко је нас уво ди у Цар ство Бож је и ко је се пројављује и даје кроз сабирање и служење свете Литургије и причешћивање. Зато, ступајући данас као епископ на трон епископа шумадијских, ја немам никакав посебан, свој програм, до Јеванђеља Христовог, те Благе Вести о Бо гу ме ђу на ма и Цар ству Бож јем, које ћу проповедати у васцелој Шумадијској епар хи ји и на сва ком ме сту. Крагујевац и Шумадија, вазда су били инспирација српске духовне и националне мисли, бастион, тврђава и пијемонт свеукупног Српства, што обавезје сваког Србина, а поготову Епископа Српске Цркве. Ту, на домаку, у Орашцу, бесмртни Карађорђе упали вечну зубљу Србинове слободе, која је дотад била запретана пуних пет стотина година. Најхрабријем човеку Европе деветнаестог века није недостајала снага вере у васкрслог Христа Спаситеља, коју је тако снажно изразио у свом прогласу упућеном српском 6

9 на ро ду и сво јој хра број вој сци из Топо ле, од суд не и го ди не. Ту своју веру отелотворио је и кроз своју задужбину, цркву посвећену Пресветој Богородици. Своју опредељеност за не бо пре нео је и на сво је по том ке. Због тога данас имамо величанствени храм на Оплен цу, срп ском Ара рату, задужбину Карађорђевог унука и праунука, краљева Петра I и Александра Карађорђевића. Мо је су сна ге ма ле, те се ја у њих и не уздам, али чвр сто ве ру јем у по моћ Божју која се немоћнима даје, као што очекујем и помоћ од браће свештеника, монаха и монахиња, тог најлепшег рукосада и украса Цркве Христове, али и од вас, ве ру ју ћег и по бо жног народа Шумадијске епархије. Драга мoја духовна децо, уверен сам да ће ми Го спод мо ли тва ма вашим по мо ћи да, и по ред мо је не достојности и грешности, не будем онај који ће уназадити засађени и однего ва ни Ви но град, већ онај ко ји ће га унапредити онолико колико то Господ бу де хтео. При ма ју ћи жезл шумадијских епископа, украшен часним крстом, освештан светим Савом, мученицима шумаричким, часним животом монаштва, свештенства и народном љубављу, препоручујем себе свима вама којима је Бог дотакао срца (1 Сам 10, 26), да бу дет са мном и да ми помогнете. Желим да сарађујем са свим људима до бре во ље. Оче ку јем да ћу за до бро страдалне и напаћене Српске Цркве и српског народа наићи на разумевање и помоћ представника државне власти. Очекујем помоћ, такође, и од посленика у науци и култури, како бисмо се показали као достојни потомци својих великих предака. Свима вама, господо, који желите да постанете сатрудници на црквеном и националном организму, врата Шумадијске епархије биће увек отворена. Знам да су мно ги за ду жи ли својим животом и радом Шумадијску епархију. Поменуо бих само двојицу угледних и умних архијереја: владику Валеријана и мог претходника, мудрог вла ди ку Са ву. Наш на род је пред њиховим заслугама запалио неугасива кандила захвалности. Њима и свима другима који су задужили ову епархију и Цркву вечним, бесмртним делима, нека је од Господа награда, а од нас захвала. Захваљујем Вама, Ваше преосвештенство, драги владико Василије, на овом све ште ном чи ну, див ним речи ма и брат ским же ља ма за мој буду ћи рад у овој епар хи ји. Мо лим Вас да моју захвалност пренесете Светом архијерејском синоду, на челу с Његовом светошћу, патријархом српским Господином Павлом. Дозволите ми да Вам се искре но за хва лим, у име свештенства, монаштва, народа ове епар хи је и у сво је лич но име, за Ва ша велика залагања док сте администрирали овом епархијом. Радује се моја душа и весели срце што данас овде видим браћу архијереје који су дошли да ме молитвено по др же и да по де ле са мном ду ховну ра дост. Мо ја се ду ша ра ду је и због присуства великог броја свештенства, монаштва, благочестивог народа и њихових првака, моје браће и сестара по крви, мојих кумаова, пријатеља и сарадника, окупљених данас на све тој Ли тур ги ји, у јед ном од најзначајнијих момената у мом животу. Нека Божја благодат буде са свима вама кроз векове. Амин. 7

10 Беседа На дан ПРЕОБРАЖЕЊА Господа Нашег Исуса Христа Браћо и сестре, наше јудео - хришћанско предање почива на Откривењу. Дакле, први ко рак ко ји је учи њен, ни је био људ ски ко рак. Нисмо ми откривали па затим открили Бога, не го на про тив, Бог је Онај ко ји је пр ви за волео чо ве ка и ко ји му се от крио. И од он да, од првог тренутка му се откривао и открива му се и да нас. Да кле, наш Бог је от кри ве ни Бог, Бог који се открива у својој творевини и који се открива у историјским догађајима. Кад отворите Свето Писмо видећете ту забелешку о тумачењу историјских догађаја, ви де ће мо сви ми да се та оп шта књи га састо ји од мно го ма њих књи га пи са них у једном дугом временском периоду. Опет, она је јединствена и управо говори о догађајима, до га ђа ји ма из људ ске исто ри је у ко ји ма се Бог от кри вао, у ко ји ма је и кроз ко је је водио људски род ка спасењу. Да кле, све оно што Бог чи ни, чи ни ра ди нас љу ди и ра ди на ше га спа се ња. То ми хрић ша ни ни ка да не тре ба да из гу би мо из ви да, јер са мо му Бо гу у Све тој Тројици није ништа потребно. Сам Бог, сама Света Тројица има пуноћу живота у се би. Све оно што Бог чи ни ства ра ју ћи свет, а за тим кроз људ ску исто ри ју, чи ни ра ди нас и ра ди на ше га спа се ња. Пре ма то ме, и све оно што се де си ло у исто ри ји, сви догађаји спасења имају важност, пресудну важност за нас и за наше спасење. Та ко исто и овај да на шњи до га ђај. Чу ли смо ма ло пре у Јева нђе љу ка ко овај догађај описује апостол Матеј. И остали јеванђелисти имају овај догађај записан, да кле, да је Го спод по вео на ви со ку го ру, на го ру Та вор, по пре да њу, три сво ја ученика, Петра, Јована и Јакова и пред њима се преобразио показавши Славу своју. Шта тај догађај значи, браћо и сестре, за наше спасење? Врло често хришћани последњих векова, и на Истоку и на Западу, занемарују неке суштинске ствари ко је се ти чу на ше ве ре, па ка жу: ни је по треб но да зна мо мно го о на шој ве ри. Ве ра, то је не ка кво ста ње ср ца; ве ра, то је да се ја ле по осе ћам у цр кви, ре ци мо, кад уђем у све ти храм. Али, чо век се не осе ћа ле по са мо у цр кви, осе ћа се ле по и на другим местима које не доживљава као простор нашег спасења. Дакле, није ствар на ше ве ре да ли се осе ћа мо ова ко или она ко, да ли ће мо ве ру да све де мо на вр ло јед но став не ства ри, пси хо ло шке пре све га, већ шта је оно што Бог на ма же ли да ка же. Па он да хри шћа ни ка жу да је то те шко. Ко ће да се ба ви та квим крупним стварима које обично називамо догматским. Али, да су то тако тешке 8

11 ства ри, Бог их он да не би чи нио. Јер, ако је све ра ди нас и ра ди на ше га спа се ња, за што би он да Бог ра дио не што што ми не ће мо да раз у ме мо? Да кле, по треб но је ипак ма ло тру да. На рав но, не мо же се у на шу ве ру ни ући, а не мо же се у њој ни оби та ва ти без тру да. По тре бан је труд да раз у ме мо шта то Го спод же ли да нам каже кроз историјске догађаје. И ево, да нас има мо то да је Он тро ји ци сво јих уче ни ка об ја вио Сла ву сво ју. И каже, заблиста се и засија Његово лице као сунце. Његово Божанство се пројавило на један видљив начин. Апостоли су видели Светлост, исту ону светлост, браћо и сестре, коју ми Православни сликамо на иконама. Ми Православни, који тако волимо иконе, сликамо их заправо на један догматски начин. Сви ми добро зна мо да не ће мо да це ли ва мо сва ку сли ку, па би ло да је она и сли ка све ца - та слика коју целивамо мора да буде икона. И она је сликана Светлошћу управо овом та вор ском, Све тло шћу о ко јој смо да нас чу ли и чи ји пра зник да нас прослављамо. На икони нема сенке, икона је сва управо у таворској Светлости које значи наше спасење. Господ Наш обитава у Светлости, а наше спасење је у томе да и ми оби та ва мо у ис тој тој Све тло сти. Погледајте само како су апостоли збуњени, па каже Петар, добро нам је овде би ти! Шта је то до бро? На вр ху те го ре та вор ске је пу сти ња, не ма ни че га. Шта је ту до бро? До бро је што се Хри стос ту на ла зи и што они оби та ва ју у Све тло сти Нествореној, Светлости Божијој. То је људско спасење и то је тај догађај који је та ко ва жан, пре су дан, суд бо но сни за нас, да ми љу ди мо же мо да ви ди мо тај догађај, да можемо да будемо причасници Божанске Светлости и тиме да се спасавамо. У XIV веку је постојао један врло озбиљан сукоб између извесног литинствујућег теолога Варлаама и светога Григорија Паламе, архиепископа солунског. Тај латинствујући теолог је говорио да таворска Светлост створена, па према томе јесте важна али није од пресудног значаја. Док је свети Григорије Палама тврдио, а и сви иси ха сти са њим, да, уко ли ко је то та ко, он да је до ве де но у пи та ње на ше спа се ње. Јер, чо век се не спа ша ва ни чим ство ре ним. Чо ве ку је по тре бан Бог и то нестворени Бог. Ако је таворска Светлост створена, онда нема спасења. Онда је наше спасење доведено у питање и зато чврсто инсистирао свети Григорије Палама, а и целокупно Православно богословље, да је та светлост нестворена. Другим речима, да човек може да комуницира са том Светлошћу, да може да оби та ва у Све тло сти Бо жи јој. И то је оно што је бит но за це лу тво ре ви ну. Бра ћо и се стре, ка же на јед ном ме сту све ти апо стол Јо ван Бо го слов у свом Откривењу, у својој Апокалипси, да види Ново Сунце и Нову Земљу, дакле, види преображену творевину. Оно што су ученици видели на Гори таворској, то је оно стање последњег дана, преображени човек, преображени свет. А то опет значи да сва тво ре ви на има по тен ци јал да да се пре о бра зи. То је оно што је за лог и гаранција нашега спасења и циљ нашега живота. Ништа мање у свом животу човек не тре ба да по ста ви се би за циљ сем обо же ња, сем оби та ва ња у Бо жан ској Светлости, таворској Светлости. Протојереј ставрофор, др Зоран Крстић, (пруезето са сајта Епархије шумадијске) 9

12 БУДУЋНОСТ ЦРКВЕНОГ ШКОЛСТВА Интервју са Епископом далматинским господином Фотијем Поред утврђивања програма и плана за четврти разред богословија, о којим се још темама црквене просвете разговарало на последњем скупу најодговорнијих људи ове области у Крагујевцу? У Крагујевцу је недавно заседала Комисија за унапређење просвете СПЦ. Главна тема овог заседања било је утврђивање плана и програма за наше нове петогодишње богословије. Тај је посао, хвала Богу, у Крагујевцу завршен, тако да ћемо од јесени имати но ви план и про грам по ко ме ће радити свих наших седам богословија под управом Светог Архијерејског Синода. Поред рада на утврђивању плана и програма за богословије, у Крагујевцу је поменуто и шта би све било потребно да се унапреди наше црквено школство. Ту је поменута стручност наставног кадра, израда адекватних уџбеника за богословије, припремање потребних информатичких кабинета и уређење ђачких учионица и интерната. Све су то отворена питања на којима морамо радити у предстојећем периоду. Да ли се пла ни ра отва ра ње питања трајања средњег богословског шко ло ва ња, да ли и да ље оста ју петоразредне богословије или се размишља о враћању на четвороразредни програм да би свршени богослови равноправно са ђацима из световних школа наставили високо теолошко образовање? По одлуци Светога Сабора и Синода СПЦ, наше богословије су петогодишње школе и не верујем да је сада могуће то изменити. Било је гласо ва у Са бо ру и за и про тив пе то годишњих богословија, али је сада овако усвојено. Свршени ученици наших богословија неће бити много у губитку у односу на ученике других школа, јер ће мо ћи да се упи шу на па стир ски смер на Православном богословском факултету СПЦ у Београду, који траје три године. По завршетку пастирског смера, они стичу пуно академско звање и могу равноправно да конкуришу свим академски образованим младим љу ди ма у на шој зе мљи, те мо гу да 10

13 преузимају одговорне службе унутар саме СПЦ. Надлежна министарства Владе Републике Србије од верских заједница, па и Српске Православне Цркве, захтевају улазак у процес акредитације црквених просветних завода. Ка кав је став на ше Цр кве о ово ме, од но сно да ли је на ви ди ку пот пуна реформа богословског школовања у сред њим шко ла ма? Чу ли смо да се спомиње идеја о некој врсти православних гимназија. У Кра гу јев цу је би ло ре чи и о евентуалној акредитацији наших богословија у просветни систем Републике Србије и то оних богословија које се налазе на њеној територији. То значи: Београд, Сремски Карловци, Крагујевац и Ниш. Акредитација је, међутим, само начелно поменута, јер је то је дан про цес ко ји тек предсто ји и о ње му ће се још го во ри ти на нашем Сабору и Светом Синоду. За акредитацију је потребно предузети одређене кораке и учинити контакте са Министарством просвете Републике Србије, као надлежним министар ством за ово пи та ње. По што је из ве сно да ће овај про цес ду го трајати, Свети Архијерејски Синод је у предложио свим епархијским Архије ре ји ма СПЦ, да до та да мо гу да ра де на отварању православних гимназија у својим Епархијама. Бројне овакве гимназије већ постоје у другим православним земљама, на пример у Русији и Грчкој. Те гимназије би могле од мах по осни ва њу да бу ду шко ле са правом јавности и самим тим акредитоване код Министарства просвете. Православне гиманзије би свршеним ученицима давале проходност да студирају и друге световне факултете и њих би мо гле да уче и де вој ке, што је такође предност, посматрано у смислу припремања кадрова за веронауку у на шој Цр кви. Зна се да је материјални статус наших богословија врло незавидан. Да ли ће Свети Архијерејски Синод или Сабор разрешавати, у садејству са државом, овај проблем? Тренутно се наше богословије финансирају преко Светог Архијерејског Си но да. То је до бро да та ко бу де и да та ко оста не. Ка ко ће, пак, Све ти Синод попуњавати свој фонд за црквено школство и црквену просвету уоп ште, то је дру го пи та ње. За на шу Цр кву је ве о ма бит но да, бар што се тиче средњошколског образовања, чувамо аутономију свога школства, а за то је по треб на и фи нан сиј ска аутономија. Наш Православни богословски факултет у Београду већ неколико година се налази у саставу Београдског Универзитета, односно, хвала Бо гу, вра ћен је та мо где му је ме сто. Да ли то доприноси напретку наше богословске науке? Сва ка ко да је ве ли ки успех улазак нашег Православног богословског факултета у састав Београдског Универзитета. О томе би адекватније мо гао да го во ри не ко ко већ ра ди на нашем факултету. Колико је нама познато, богословски факултет у Београду је био иницијатор оснивања Београдског Универзитета, што само по себи говори да је нашем факултету место на Универзитету. Уласком нашег факултета на Београдски Универзитет, многи студенти, који студирају друге факултете моћи ће да слушају поједина предавања на нашем факултету и тако се упознају са библијским 11

14 учењем о стварању света и човека и о хришћанском виђењу историје. То је велика предност данашњих студената, јер је многим генерацијама од Дру гог свет ског ра та, па све до недавно то било ускраћено. Самим тим и њихово образовање је било мање целовито и у извесном смислу непотпуно, што код данашњих студената неће бити случај. Да ли укључивање наших високошколских установа (београдског и у Фочи) под окриље Универзитета, на неки начин, умањује утицај Цркве на про фил сту ди ја, од но сно да ли ће свршени студенти одговарати пастирским и осталим потребама наше Цркве? Већ сам у претходном одговору, чи ни ми се, ре као о зна ча ју и о предности уласка нашег факултета у састав Универзитета. То што сам рекао за Србију, свакако се односи и на Сарајевски Универзитет. Утицај Цркве, то јест нашег Сабора и Синода на наше богословске факултете није данас нимало умањен, јер свако ко конкурише за асистента или професора на нашем факултету, треба благослов Цркве, то јест свога надлежног Епископа. Друга је ствар питање саме наставе, стручног усавршавања и осталих научних активности на факултету. У тој области сви факултети имају извесну ауто но ми ју, па та ко и наш. То не мо ра бити ништа негативно, већ често може да буде позитивно, јер доприноси развоју богословске науке. Говори се о отварању нових православних факултета. Шта нам о томе можете рећи? Свети Архијерејски Сабор СПЦ је већ до нео од лу ку да се отво ри још један православни богословски факул тет и то у Ни шу. Сма трам да је то до бро и да је по треб но мо жда у још неколико великих градова у Србији отворити високошколске установе СПЦ. То про сто на ме ће вре ме у ко ме жи ви мо и све ве ћи број мла дих љу ди, који желе да студирају богословски факултет, трагајући за смислом живота. Отварањем нових високошколских уста но ва СПЦ, отво рио би се још је дан но ви про блем, а то је образовање нашег богословског кадра. То значи да би у предстојећем периоду било потребно велики број даровитих студената са наших факултета слати на магистарске и докторске студије широм православног света, да би се они ка сни је вра ти ли и пре у- зели места професора на тим факултетима. То је наравно, такође, процес и биће потребно доста времена да се то оства ри, али би у том прав цу требало размишљати и радити. Архијереј сте у Епархији далматинској, која се налази у Републици Хрватској и која је страховито страдала у рату деведесетих година прошлог века. Колико је учињено на плану обнове? Враћају ли се протерани Срби? Како коментаришете односе са др жа вом на чи јој сте те ри торији? Па, да. СПЦ и наш на род су доживели велико мучеништво и страдање у последњем рату на простору далматинске Епархије. Ми смо, хвала Богу, учинили колико смо могли да се нормализује црквени живот у нашој Епархији, што је свакако један од предуслова за повратак прогнаних Ср ба. Што се ти че од но са са хрватском државом, он је регулисан Законом о верским заједницама и Уго во ром, ко ји смо ми као Цр ква пот- 12

15 писали са државом. Тренутна нам је преокупација борба за повратак наше црквене имовине и обнова црквених обје ка та, од ко јих су мно ги и ре гистровани као културни споменици у Републици Хрвтаској, па самим тим очекујемо помоћ и хрватске државе. Ваша Епархија, односно издавачка установа Истина има врло богату и запажену издавачку делатност. Шта најављујете као нове издавачке подухвате? Поред рада на обнови црквених објеката и на повратку нашег народа, сматрамо, такође, да је веома битна активност Цркве мисија и просвета. Због то га смо и ми по че ли да об јављујемо књиге разних богословских садржаја од катихетске литературе до де ла све тих Ота ца Цр кве. Све нам је то по треб но, јер су да нас мла ди људи гладни и жедни истинске духовне хране и изворног православног богословља. Оно што сада тренутно радимо јесте припрема Монографије манастира Драговића, подигнутог године и уџбеника енглеског језика за православне богословије и гимназије Co me and See. Та ко ђе се на да мо да ће мо до ок то бра, до сај ма књи га у Београду, објавити и књигу проф. J. Каравидопулоса из Солуна Тумачење посланица из сужањаства светог апостола Павла. Запажено је настојање Истине да се на срп ски је зик пре ве де што више аутентичних светоотачких тек сто ва и на том пла ну је за па жен Ваш преводилачки тим. Да ли видите мо гућ ност да се на ни воу на ше помесне Цркве обједине све богословске и преводилачке снаге и у пројекат превођења патристичке литературе крене плански? На једној од последњих седница Светог Синода, поново је оформљена Комисија за превод Светога Писма (Ста ри За вет). Дај Бо же да се из ове комисије формира један тим за превод светих Отаца на савремени срп ски је зик, ко ји би се са чи нио са изворног грчког језика. Преводе светих Отаца друге помесне православне цр кве одав но има ју Ру си, Ру муни и дру ги, а пре во ди све тих Ота ца постоје и на највећем броју западних језика. Ми тренутно имамо само неке преводе светих Отаца, објављене у оквиру, можемо слободно рећи, богате издавачке делатности наше Цркве данас. Међутим, то није довољно. Комплетна дела светих Отаца би требала бити објављена од стране Светог Архијерејског Синода, чиме би се овом издању дао најшири легитимитет и аутен тич ност и та ко би се ова дела могла користити у оквиру наше богословске науке и образовања. И лично се бавите богословљем као науком. Шта су Ваше тренутне преокупације? Ја сам упи сан на док тор ске студије на нашем Православном богословском факултету у Београду. Моја област је Но ви За вет, а ужа те ма којом би тре ба ло да се ба вим је те о логија крштења у Посланицама светог апостола Павла. Свакако да друге обавезе које имам као послушање у нашој Цркви ремете потпуно и предано бављење новозаветним богословљем, али ћу покушати, колико ми Бог да сна ге, да ра дим и на овом по љу које сматрам веома значајним за живот и мисију наше светосавске Цркве. Разговарао Горан Мићић јереј, преузето са сајта Eпархије шумадијске 13

16 СЕДАМ ВЕКОВА КОСМАЈСКОГ МАНАСТИРА ТРЕСИЈЕ Разговор са игуманом тресијским, схи-архимандритом Јованом Манастир Светих архангела Тресије у Космају доживео је да 13. септембра године обележи три знаменита датума у свом постојању: седам векова од настанка, три столећа од прве обнове и седам деценија од почетка нових радова који још нису окончани како би овај светилник космајске Свете горе наставио да буде лучоноша духовности и жељено место сабрања Божјих људи. Манастир Тресије привлачи пажњу уредношћу, лепотом за око и мелемом за душу. То је заслуга старешине манастира, схи-архимандрита Јована (Маричића), који је у овом манастиру пуних шест деценија. Дан доласка у манастир остао ми је дубоко урезан у памћење, прича отац Јован. Идући у рано јутрo путем ка манастиру, осетио сам тако снажан мирис тамјана, као никада у животу. У манастиру, сваки предмет привлачио је моју пажњу сјајем и чудном лепотом. Када посетиоци манастира Тресије кроче у порту и сусретну се са Вама, на шта им прво скренете пажњу? Не када уђу у наш манастир, када пређу праг наше капије, него и када му прилазе, и свакодневно помислим - нека се Богу моле. Велики су били, поготово данас, изазови и искушења за наше душе. Само вера наша православна може да нас сачува и спасе. Какав утисак носите, осврћући се на обнову и изградњу у којој сте учествовали као духовник и неимар? У души сам смирен и задовољан када људи, верници и намерници, дођу оптерећени неким својим немирима, а оду одавде смирени и растерећени. О обнови и изградњи нашег манастира, у претходним годинама, нека дела говоре. Она то чине упечатљивије од наших речи. Овај манастир је историјски манастир. Овај манастир је устанички манастир. Био је руина која је личила на једног старца који је све ратове одратовао. Изумрла му породица. Остао слеп и хром. Тако је овај манастир некада изгледао. А данас, овде се догодио прави препород. Готово свакога дана у манастиру се нешто гради, ради, ствара. 14

17 Напредак је толико очигледан да ова Светиња већ сада личи на најлепшу капију Космаја. Увек сам размишљао о томе шта треба урадити у новом дану који нам је Бог даровао. Себи лично ништа не приписујем. Само благодати Божјој и за одуховљење и за градитељски напредак и уређење нашег манастира. Обдарени се талентима за занате и уметност? И на томе благодарим Богу коме сам служио. Пчеларио сам, виноградарио, копао, зидарио и бавио се столаријом, а знам што-шта и око механике. Ако хоћете да будете добар домаћин све то треба да савладате. Што се уметности тиче, уважавам оне који уметност стварају. Опробао сам се у сликарству и духовној музици. Мислим, приметили су нешто од тога људи који овде долазе. Три године трају припреме за обележавање јубилеја манастира Тресија. Ако подвучете црту испод обављеног посла, шта намеравате још да урадите? Прво, да се још усрдније Богу молимо, а друго, да недовршено у манастиру завршимо. Али, желео бих, и та ме мисао никако не напушта, да се до разрушеног манастира Кастаљана у Космају направи нови пут. То је једва један километар, а штета је не видети и ту космајску светињу само зато што нема ваљаног прилаза. И то да знате, када смо на Ђурђевдан године служили службу Божју на темељима Кстаљана, барјак са иконом Светог Георгија обасјала је задивљујућа светлост. Можда, и као позив да се, ово што рекох, опосли. У манастир Тресије долазиће све више посетилаца и после јубиларних датума. Бар из неколико добрих разлога. Најпре, ради сједињења са Господом, коме се тресијски угодници тако усрдно моле. А и зато што манстир привлачи чудном лепотом, зато што његов игуман, отац Јован, оно што обећа испуни, и због тога што старешина манастира Тресије већ пуних шест деценија верно служи Богу и људима. 15

18 Хришћанска етика ТУМАЧЕЊЕ БЛАЖЕНСТАВА (други део) Блажени који плачу јер ће се утешити Блаженства су блага и радосна вест о новом животу. Патријарх Јаков је ви део у Ста ром за ве ту Ле ствицу којом силазе и узлазе Анђели. Заповести Блаженстава су те лествице ко ји ма се чо век уз ди же до Бо га и постаје, као светитељи, небески човек и земаљски анђео. Блаженства су пут у божанско савршенство. Блаженства су де вет бо жан ских вр ли на, то су нова правила живота, нова правила мишљења, нова правила осећања и делања. Бла же ни ко ји пла чу јер ће се утешити, значи да су блажени они ко ји пла чу, тј. они ко ји имају покајање. Када говоримо о покајању позваћемо се на Светог Јована Крститеља који почиње проповед позивом на покајање, говорећи: По кај те се јер се приближило Царство Небеско. Ово покајање није кад некоме нешто ло ше учи ни мо, па му се он да извинемо. Ако Јован позива на тренутно покајање онда оно не би имало одјека. Он позива на покајање којим треба да будемо потпуно преображени, како би могли да прихватимо Царство Небеско. Покајање или на грчком μετανοητε или на сло вен ском пре умње ње, тј. про ме на ума, је да це лог се бе про ме ни мо тј. ако је грех имао ути цај над на ма, да са да више нема. Оци Цркве покајање називају другим крштењем, обновљењем крштења. Кроз тајну крштења ми улазимо у Цркву, излазимо на пут који води у Царство Божије. Захваљујући другом крштењу, тј. покајању, човек се сузама покајања може опра ти од гре ха, уста ти по сле пада, исцелити се од рана и наставити пут ка Бо гу. По ка ја ње ни је нека правна процедура која ослобађа човека од осећања кривице. То није формална исповест коју човек често 16

19 дозвољава себи уочи великих празника. Сама реч покајање означава суштинску и корениту промену људске природе, њен препород, промену начина размишљања, промену живота, одбацивање греха свим срцем. Другим речима ми морамо свим својим бићем постати свесни да пут греха ко јим смо ишли во ди у по ги бао. 1 Сам Го спод Исус хри стос је ис ти цао спасоносност покајања за своје грехе, речима: Покајте се и верујте у еванђеље (Мк 1, 15) ко јим је от по чео сво ју делатност. Овде се иако изричито не го во ри о пла чу, ипак се зна да пра во по ка ја ње не мо же би ти без су за, и то посебног плача због својих грехова, који се зове духовним плачем. Најбољи пример оваквог духовног плача налазимо у еванђелској причи о грешном ца ри ни ку (Лк 18,10), ко ји због сво јих гре хо ва чак и не по ди же очи ка не бу; он пла че, јер у ње му има љу ба ви према Богу, који му наговештава радосну вест о његовом спасењу. Зато су његове сузе блажене сузе. Истинског покајања нема без суза. Један од највећих духовних дарова је дар су за, то је дар ко ји из би ја из унутрашње преображеног човека. Када говоримо о плачу ми то везујемо за жа лост, а то је ка ко ка жу Свети Оци: жа лост у Бо гу. Не са мо да је довољно опраштање грехова, него очишћење целог човека. Такав плач је истински покајни плач који доводи до покајања. Тај плач је јеванђелски који је плодоносан а не мртав. Сузе због грехова нису знак слабости, него су оне лек и ме лем. Ста ро за вет ни песник, цар и про рок Да вид је го во рио: 1 Нектарије Антонопулос, Пут покајања, Жички благовесник, часопис Епархије жичке, Божић, Краљево, 5. Би ше ми су зе мо је хлеб мој дан и ноћ (Пс 41, 4). Све ти Јо ван Зла то у сти када го во ри о да ру су за ка же: Не ће нас Господ питати да ли смо васкрсавали мртве или друге ствари радили, али ће нас пи та ти да ли смо пла ка ли. На су зи са зда ва се цео свет. Она су за која не иза ђе из ср ца на њој се ни шта не саздава. Сузе спирају грех исто као вода при крштењу када спира прароди тељ ски грех. За то је дар су за сматран као нај ве ћи дар. Ако не ма мо дар суза не можемо да сагледамо себе, да ви ди мо ка кви смо. Та ко и Све ти Јован Ле ствич ник го во ри о пла чу и покајању у свом делу Лествица и ка же: Плач по Богу јесте туговање душе и тако расположење болнога срца у којем ср це мах ни то тра жи оно за чи ме жу ди... Плач је за ду шу злат ни жалац, који је од сваке привржености и страсти... чувај пажљиво, чувај блажену радосну тугу светог умиљења и немој престати да је негујеш у себи до кле год те она не по диг не одав де и чистога не приведе Христу. Плод лажног уми ље ња је уобра же ност, а плод правога утеха. Човек који се обукао у блажени и благодатни плач, упознао је духовни смех душе. (свети Јо ван Лествичник поука 73). Бла же ни крот ки Јер ће на сле ди ти зе мљу Када говоримо о кротости треба да се сетимо Христових речи: Ходите к ме ни сви ко ји сте на то ва ре ни и умор ни и ја ћу вас од мо ри ти. Узми те ја рам мој на се бе, и на у чи те се од мене; јер ја сам кро так и сми рен ср цем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ и бре ме је мо је ла ко (Мт 11, 27-30). Кро тост је вр ли на ко јом се употпуњује лик Христов у нама. Зато 17

20 је Јован Крститељ видећи Христа где долази на Јордан узвикнуо: Ево, јагње Божије (Јн 1, 29). Јер је Хри стос као кротко јагње ишао на Гол го ту и ту се мо лио за сво је непријатеље речима: Оче опро сти им јер не зна ју шта чи не (Лк 23, 34). Кро тост је тихо расположење ду ха у ко ме се чо век ни кад не раздражује и не ропће ни на Бо га, ни ти на љу де и кад сми рено прихватамо све оно што се де ша ва и што нас сна лази у жи во ту. Крот ки ће наслeдити земљу, али то не зна чи да ће наслeдити ову видљиву земљу која је пропадљива. Ов де се ми сли на но ву зе мљу и ново небо, у смислу преображене земље. У Давидовим псалмима се каже: То је онај свет у ко ји ће крот ки би ти од несе ни на обла ци ма у ва здух у су срет Господу и тамо вазда с Господом бити. (Пс 87). Крот ки ни су они ко ји се ни кад не гневе, јер су такви људи безосећајни и рав но ду шни, већ они ко ји уме ју да се разгневе, али се уздржавају, гневећи се онда када је потребно. Добро је гневити се, али не на бли жњег свог, већ на грех и греховне помисли. Бити кротак зна чи би ти благ и мио, осло бо ђен од сваке себичности и земаљске амбици је. То зна чи украт ко, ни ка да на зло не од го ва ра ти злим, већ увек у све му превладати зло добрим. Кротост је имати чврсто и сигурно уверење да је добро моћније од зла и да до бро на кра ју увек побеђује. 2 Ево још једног позивања на Светог Јована Лествичника који каже: Кротост је не променљиво стање духа, истоветно у понижењу, као и у по ча сти, кротост је сте на која се уздиже изнад мора јарости, о коју се разбијају сви ва ло ви што на ле ћу на њу, а сама остаје непоколебљива. Кротост је подупирач тр пље ња, вра та или бо ље - мај ка љубави, подлога расуђивања: Научиће Господ кротке путевима својим. (Пс 24, 9) Она је по сред ник опро шта ја, смелост у молитви, обитавалиште Духа Светог. На кога ћу погледати, ако не на крот ког и ти хог. (Ис 66, 2) У срцима кротких људи почива Господ, а немирна душа је седиште ђавола. 3 Кро так је укра шен сва ким до брим делом. Кро так - ако је и увре ђен - ра дује се; ако је и ожа ло шћен - бла го да ри; гневне укрођује љубављу и примајући на се бе удар це - оста је чврст. По ре чима Апостола Павла хришћани су позвани да сваку кротост показују према свим љу ди ма (Тит 3, 2). Срећко Зечевић, јереј 2 Томас Хопко, Православна вера, Књига 4. Духовност, Крагујевац 1998, Свети Јован Лествичник, Лествица, Манастир Хиландар 1993,

21 Православље и савремени проблеми човечанства Облици угрожавања физичког здравља од стране секти ШТА СУ ТО СЕКТЕ? (други део) Прелазак на измењен начин исхране вегетаријанство или гладовање без саветовања са дијетологом или нутриционистом може довести до слабљења организма или погоршавања већ постојећег обољења. Због крајње напорног начина живота, дуготрајне физичке и менталне преоптерећености или програма прочишћавања гладовањем и високим дозама витаминских препарата, јављају се стања исцрпљености или разна обољења и други поремећаји, на пример хипервитаминоза. Тран сцен ден тал на ме дита ци ја Неодговарајућа терапија телесних обољења, која у појединим случајевима може довести до смртног исхода, а због тога што се не же ли или не сме потражити помоћ лекара или се лечење спроводи по програму секте/култа, односно код лекара који одреди секта/култ. Покрет за Трансценденталну медитацију (у даљем тексту: ТМ) има свој огра нак за медицину, под називом Махаришијева ајур веда (у да љем тек сту: МАВ). На плакатима којима је био оглашен интердисциплинарни састанак којег су одржали: Секција за акупунк ту ру СЛД и Са вез за ТМ Ср бије, писало је да Светска Здравствена Организација (WHO) признаје Ајурведу као ефикасну традиционалну нау ку о здра вљу, што је пот пу но тач но. Зврч ка је у то ме што СЗО (WHO) не признаје Махаришијеву ајур веду, већ 19

22 само класичну индијску ајурведу. Разлика између ових двају појмова је само та, што класична ајурведа постоји већ го ди на и што се да нас из у- ча ва у тра ја њу од 9 се ме ста ра на око 50 факултета у Индији, док је Махаришијевој ајурведи тек око 15 година и могућно ју је, наводно, изучити на једнонедељном курсу. У Србији је МАВ присутна преко фирме Махариши Ајурведа продукти д.о.о., која, према каталогу производа из 1996, нуди 168 производа, разврстаних у 10 група. Цене свих производа дате су у не мач ким мар ка ма (да нас у еврима). Нигде нису наведени порекло и састав тих производа. Такође није по зна то да ли су би ли ис пи та ни у некој од одговарајућих референтних уста но ва, као ни то, да ли има ју одобрење одговарајуће државне комисије за лекове. Коначно, о МАВ говори и следеће: Британски Guardian од и Ti mes од до не ли су вест о по ступ ку за ис кључење двојице британских лекара из опште лекарске коморе. Њима је на терет стављено 13. случајева у којима су на па ци јен ти ма, од ко јих су неки умрли, примењивали МАВ. После испитивања показало се да скупи лек (једна месечна доза коштала је 500 ам. долара) нема никакво виростатичко деј ство (што је бит но, бу ду ћи да су лечени пацијенти били заражени вирусом AIDS-а) и да се са сто ји од биљ них екстраката. Неке таблете садржавале су измет. Веома опасан јесте и случај шарлатанских понуда самоизлечења. На једном курсу Силва метода контроле ума пред ста вљен је ме тод по ко јем пацијенте који имају камен у бубрегу уче да за ми сле ис пред се бе ка мен и у мислима снажно по њему ударају чеки ћем, па ће се на тај на чин из ле чити. За само једну овакву терапију узимано је и по 200 немачких марака (еура). Је хо ви ни Све до ци и од би ја ње тран сфу зи је Непристајање пацијената на медицинску интервенцију због верских побуда нарочито је изражено код Јеховиних сведока, којих у Србији има око Ле ка ри су ду жни да по сваку цену спасу угрожен људски живот, али их, с дру ге стра не, у то ме спре чава закон, односно право пацијента да лекарску интервенцију прихвати или одбије. Људски живот јесте највеће лич но до бро, али је и нај ве ће др жавно до бро, па због то га др жа ва не би смела да у оваквим случајевима стоји по страни. Појаве одбијања лекарске интервенције због верских побуда најизраженије су у Јеховиних сведока, који одбијају трансфузију. Одбијање трансфузије може се јавити у четири појавна облика, гледано из угла пацијента који одбија такву интервенцију: 1. Када пацијент који је пунолетно ли це у све сном ста њу од би је трансфузију; 2. Ка да је реч о пу но лет ном па цијенту у несвесном стању; 3. Ка да је реч о труд ни ца ма; 4. Ка да је реч о де ци. Ако пунолетан пацијент у свесном стању одбије трансфузију, лекару остаје само да укаже на могућне последице одбијања и да поштује пацијентову вољу. У случају пунолетног пацијента у бесвесном стању код којег је потребно хитно интервенисати поступа се на различите начине, у за ви сно сти од то га о ко јој зе мљи је 20

23 реч. У неким земљама живот таквих пацијената спасава се одмах и без пого во ра, а не где се од лу чу је на основу про це не да ли па ци јен тов жи вот мо же би ти спа сен без тран сфу зи је. У слу ча ју да је па ци јент труд ни ца, и то у све сном ста њу, она до но си од лу ку о два жи во та: свом и оном не ро ђеног де те та. Ка да је па ци јент де те, а оно не до но си са мо стал но од лу ку о при хва та њу или од би ја њу ле кар ске ин тер вен ци је, он да у де те то во име од лу чу ју ро ди те љи. По За ко ну о браку и по ро дич ним од но си ма ро ди тељи су ду жни да се ста ра ју о жи во ту и здра вљу сво је де це, али њи хо ва од лука не сме би ти про тив на ин те ре си ма де це. Ле кар је, ка да су у пи та њу хитни слу ча је ви, ду жан да се оглу ши о не ра зум ну од лу ку ро ди те ља уко ли ко они из вер ских по бу да не до зво ља вају да се де те ту ука же по моћ. Ту не би тре ба ло да бу де ни ка квих те шко ћа и не до у ми ца, по го то во због то га што ро ди те љи не да има ју пра во, већ су ду жни да се бри ну о де ци, а та оба веза под ра зу ме ва и ве ћу од го вор ност. Сек те и ле че ње бо ле сти за ви сности Не ки кул то ви има ју сво је про граме за ле че ње бо ле сти за ви сно сти. Ти про гра ми ни су за сно ва ни на осно вама ва же ћих ме ди цин ских док три на о ле че њу бо ле сти за ви сно сти, те после ди це мо гу би ти по гор ша ње стања па ци јен та и за ме на јед ног об ли ка за ви сно сти дру гим об ли ком. Нај позна ти ји при мер та квог про гра ма јесте про грам за ле че ње нар ко ма на Нар ко нон, ко јег при ме њу је Са јенто ло шка ор га ни за ци ја. Ме ди та тив не тех ни ке ути чу на рад хи по фи зе и та ко ре ме те ства рање ен дор фи на, те се ства ра фи зич ка за ви сност од ме ди та ци је. У нор малним ста њи ма ен дор фи ни се ства ра ју у си ту а ци ја ма на чи је на ста ја ње човек не мо же ути ца ти. У слу ча ју меди та ци је, чо век по тач но про пи саном про гра му, то јест са од ре ђе ном уче ста ло шћу и од ре ђе ним тра ја њем, ула зи у ме ди та ци ју, ко ја ути че на ства ра ње ен дор фи на, што зна чи да ме ди тант сам ути че на лу че ње тог пеп ти да. Та кво по на ша ње до во ди то ком вре ме на до на стан ка не са мо пси хич ке, већ и фи зич ке за ви сно сти. Са та ни стич ки кул то ви У са та ни стич ким вер ским секта ма прак ти ку ју се об ре ди у ко ји ма чла но ви уно се људ ску или жи во тињску крв, и си ро во жи во тињ ско ме со. Ови об ре ди но се са со бом ве ли ку опа сност од за ра жа ва ња и обо ље вања од раз ли чи тих бо ле сти, на ро чи то зо о но за. Обра сци по на ша ња у по је ди ним кул то ви ма, на ро чи то са та ни стичким, под ра зу ме ва ју ко ри шће ње дрога и ал ко хо ла, као и про ми ску и тет но по на ша ње, све до об ред них ор ги ја. Та кво по на ша ње по ве ћа ва мо гућност обо ље ва ња од нар ко ма ни је, ал ко хо ли зма и пол них бо ле сти, као и од за ра жа ва ња ви ру сом AIDS-а (HIV-ом). Због при ме не пси хо ма ни пу латив них тех ни ка и мен тал них по реме ћа ја на ста лих због при пад но сти сек ти/кул ту као по сле ди це мо гу се ја ви ти на но ше ње по вре да се би (само о са ка ћи ва ње) и дру гим осо ба ма, из вр ше ње уби ства или са мо у би ства. Александар Сенић, Преузето са интернет презентације Верујем 21

24 Историја цркве ПОИМАЊЕ ИСТОРИЈЕ И СВЕТА У ХРИШЋАНСТВУ И АНТИЧКОЈ ГРЧКОЈ Боговидац Мојсије на првим странама Књиге над Књи га ма бележи: У почетку створи Бог небо и земљу. Овим чином свет почиње да по сто ји, као нешто потпуно но во, што до та да није постојало. Од тренутка стварaња света почиње да посто ји свет, вре ме, историја. Стварање света је почетак историје. Појам историја долази од грчке речи ιστωρ-ιστορω-зна ње, познавање, а ιστωρ води порекло од гла го ла οιδα, што зна чи ви де ти, али у сми слу знати сазнати на основу увида, виђења. После ове језичке анализе можемо рећи да је исто ри ја са зна ње о про шлом, о не ком или не чем што је би ло, што се догодило, а до тог сазнања се дошло на осно ву оно га што се чу ло, што се могло видети, закључити, испитивањем, распитивањем, сагледавањем. 1 Позната је Цицеронова дефиниција историје: historia est testis temporum, lux veritatis, vita memoriae, magistra vitae, nuntia vetustatis - исто ри ја је сведок времена (говори о прошлости), светлост истине, живот сећања, учи- 1 Протојереј Радомир Поповић, Појмовник црквене исто ри је, Бе о град 2007, 19. тељица живота, весник прошлости (јавља шта је би ло у про шло сти). Дохришћанске цивилизације су имале потпуно другачије схватање историје и света од хришћанског. За старе Јелине овај свет, тј. материја су били вечни, а постојање Божије је нераскидиво везано за постојање света. Ре ћи да Бог по сто ји, зна чи ло је истовре ме но да и свет по сто ји, јер је Бог упра во у од но су на свет и био Бог. Антички философ Платон у својим делима упо тре бља ва из раз да је свет створен, али се по ста вља пи та ње да ли он ту заиста говори о Богу као апсолутном Творцу света? Не. О космологији Платон највише говори у свом дијалогу Тимај. У том дијалогу Платон заиста го во ри да је Бог ство рио свет, и он када говори о стварању света има на уму да је то Бог Отац, од но сно Ум, како га Пла тон на зи ва и да он деј ству је као је дан умет ник. Умет ник има иде је у свом уму, за тим узи ма ма те ри ју и поста вља је на не ка кво по сто ље. Бог узима материјал, идеје које постоје у ономе простору који прапостоји, у оном простору који делује као нека врста по сто ља, да би на ње га сме стио свет и да би му по да рио ле по ту и склад који има. Античка космологија каже да свет по сто ји од веч но сти, али тај свет је био у хаосу, био је једна неуређена ха о тич на ма са и Бог се ја вља као уредитељ, украситељ те хаотичне масе. Бог је Демијург. Да кле по Пла то ну и другим философима у стварању света као обликовању и уређењу хаотич- 22

25 не масе, али вечно постојеће суштине све та, Бог је про ја вљи вао се бе као Бога и то као биће склада, хармоније, добра. Сви атрибути који се приписују Богу: праведан, леп, хармоничан, добар, мудар, неминовно су претпостављали и вечно постојање света са којим је тек у ве зи Бог био Бог. Због то га је би ло при род но да се свет у грч ком језику зове космос - што зна чи: леп, хармоничан, складан а самим тим и вечан. Да кле, свет као це ли на је био вечан и не про мен љив, имао је не што божанско у себи, које су грчки философи кроз разна времена различито називали: ду ша све та, ло гос ства ри или вечне иде је. Кон крет на би ћа у овом све ту су само одблесак, безбројни облици постојања вечнопостојеће суштине и тог бо жан ског у ње му, а са ме фор ме и облици долазе из једног вечног света иде ја, док су кон крет на би ћа ко ја отеловљују ове идеје пролазна и непостојана. 2 Платон у свом дијалогу Тимај на једном месту овако говори: Јер Бог, же ле ћи да све бу де до бро и да ко ли ко је год мо гу ће, ни шта не бу де ло ше, узе све што је би ло ви дљи во, а ни је се налазило у стању мировања, него се крета ло без скла да и ре да (да кле у ха о су), преведе га из нереда у ред, сматрајући ред у сваком погледу бољи од нереда. 3 Дакле, видимо да Платон овде говори о Богу као Демијургу, уредитељу хаоса, не ре да, а не као о Бо гу ап со лут ном творцу света. У Платоновом дијалогу Државник, на ла зи се чу ве ни мит о Хро новом и Зевсовом времену. У Хроно- 2 Митрополит пергамски Јован Зизјулас, Догматске теме, Но ви Сад, 2001, Платон, Тимај, Вр њач ка Ба ња, 1995, 75.(30б) во до ба, љу ди су се ра ђа ли из зе мље одрасли, током година бивали су све мла ђи, да би се, као се ме, вра ћа ли земљи. Хроново време показује, како би смо ми да нас то ре кли, јед ну митолошку слику, у којој у ствари нема никакве историје; овде нема предака и по то ма ка, па су љу ди, ка ко то стоји код Платона: Из земље долазили у жи вот, без ика квог се ћа ња на пређа шње ста ње (272 а). Из све га до сад реченог можемо закључити за целокупно предмодерно искуство, историја претпоставља догађање у једном затвореном кругу. У античкој философији овај став происходи из уверења да је би ће не по ста ло, веч но. Оно што јесте, јесте, дакле нема стварања све та, па уто ли ко не ма ни сми сла историјског кретања. Античка истори ја, са мим тим не от кри ва ни шта ново. Све ово што смо ре кли о ан тичком схватању света као затвореном кру же њу, ко ме се не ви ди крај, мо же се учинити да таквих схватања има и у Старом завету. Наиме, у прослову Књиге Проповедникове, једног од најзагонетнијих, и за интерпретацију најтежих текстова Старог завета, стоји чувени прослов, у коме се, такође, указује на историју схваћену као вечно враћање истог. Што је би ло то ће би ти, што се чи ни ло то ће се чи ни ти, и не ма ни шта но во под сун цем (Проп 1,9.) Поучни карактер ове библијске књиге остаје у сенци овако снажног прослова, у коме наизглед нема трачка све тло сти. Ме ђу тим, у овој књи зи ми наилазимо на назнаке сврхе историјског кретања, свеједно што људима није могуће да разаберу стварни смисао властите судбине. Ипак, Проповедник није песимиста у шта би га 23

26 довело циклично схватање света и историје, он се ипак радује стварању и ство ре ном (Проп 11, 7). Антички свет схвата историју у круговима, циклусима, затвореном кру же њу ко ме се не ви ди крај, а увек се вра ћа на по че так, што зна чи да не ма напредовања. Значи, то је циклично схватање историје. Античка историја је била потчињена судбини (фатуму), судбини су били потчињени и богови. По ред све га, ан тич ки свет је знао за историју као науку. Најзнаменитији историчари античког света су били Ту ки дид ( ) и Хе ро дот ( ) 4 Хе ро дот је по знат као отац исто рије као на у ке. Чи ме је он за слу жио он тај епитет? Наиме, он је писац историје ко ја се са сто ји од де вет то мо ва и ту је описао значајне догађаје свог народа, као на пример грчко-персијске ратове. У том свом де лу је на пра вио раз ли ку из ме ђу оног што се мо же чу ти о не ком догађају, онога што се може видети и оног што се може закључити испитивањем. Он није само препричавао дога ђа је, он се тру дио да их објек тив но прикаже и објасни, чиме је поставио темеље историјске науке. Хришћанско поимање света и историје Од оног тре нут ка ка да се чо век појавио на овосветској позорници живота поставио је себи питање, питање које га ево већ хиљадама година мучи и оптерећује. То вечно питање је - како је свет и чо век на стао? Овај проблем на стан ка све та и жи во та у њему му чио је ум и дух чо ве ков од ка ко је човек ступио на позорницу живота 4 Протојереј Радомир Поповић, Појмовник црквене историје, Бе о град 2007, 21. и осе ћао је по тре бу за ре ше њем овог проблема, пошто од начина решења овог проблема зависи и начин човековог бивствовања на земљи. Отуда су људи били одувек приморани да ово суштинско питање решавају како најбоље знају и умеју. Православна црква вером у Бога као Творца света, открива истину да је свет де ло во ље, му дро сти и си ле Божије. Бог је једини Творац света: У почет ку ство ри Бог не бо и зе мљу- вели Све то пи смо. Свет је по хри шћан ском схва та њу ство рен «ни из че га» - ex nihilo. Израз ни из че га показује да пре не го што је ство рен, свет ни је по стојао, по сто јао је са мо Бог - као Све та Тројица. Бог слободно из љубави ствара свет, чином своје слободне воље. Ништа га није присилило на стварање. Ако ка же мо да је Бог Ство ри тељ света, ми ти ме не же ли мо да ка же мо да Он про сто ста вља ства ри у по крет првобитним чином у почетку, по сле чега оне функционишу саме за себе. Бог није космички часовничар који навија машинерију, а затим је оставља да сама откуцава. Напротив, стварање је не пре ста но. Ка да би Бог пре стао да у сваком тренутку испољава своју стваралачку вољу, васељена би истог часа ишчезла у небиће. 5 Ако свет има по че так, та да је основна његова компонента време. Јер да нема почетак, који означава и почетак постојања времена свет не би ни по сто јао или не би био ство рен. С дру ге стра не, по че так и крај све та подразумевају истовремено и постојање простора, јер време без простора не по сто ји. Ства ра ње све та је у ства- 5 Еп. Калистос Вер, Православни пут, Ман. Хи ландар 1997, 50,

27 ри почетак историје. Према томе, када хришћанство овако учи о стварању света, долазимо до закључка да једино у хришћанству имамо правилно схватање историје. Библијско схватање историје је непрекидно и непоновљиво до га ђа ње не чег но вог. Она има свој почетак, а почетак подразумева крај, као и сам њен ток. То је ре че но са временим језиком, линеарно схватање историје, као у геометрији - полуправа која има почетак а усмерена стрелица показује напредовање, као прогрес ка своме циљу. Хришћанско схватање је да је Господар историје Бог, који њоме управља по своме свемогућем промислу, а при том не спутавајући човекову слободну вољу, хтење и разум. Истори ја је и људ ско и Бо жи је де ло, де ло човека као сарадника и пријатеља Божијег. Историја није слепо кретање, није пука еволуција, како се у нововековно време схватало. 6 У односу на античко схватање историје хришћанство је значило извесну револуцију, коренито мењање виђења и усмерења историје. Кругови су се растурили како је Блажени Августин го во рио. От кри ло се да у исто рији не постоји крружење, ротација, него - јединствен и универзални циљ. 7 По хришћанском схватању људска историја није просто след догађаја, већ догађање са једним одређеним циљем. Зато историја није просто описивање догађаја из прошлости, већ проналажење њиховог смисла. Библијски историчари посматрају и оцењују прошле догађаје у контексту коначног ци ља исто ри је, а циљ је спа се ње чо ве ка и све та у Хри сту. То се спа- 6 Протојереј Радомир Поповић, Извори за црквену историју, Бе о град 2001, Георгије Флоровски, Хришћанство и култура, Бео град 1995, 74. се ње оства ру је у Цр кви и кроз Цр кву као сједињење свих људи и целокупне при ро де са Бо гом у Хри сту. Оту да је библијска историја Божанска историја. Она говори о Божијој делатности у историји ради остварења коначног циља историје, почевши од стварања света и човека, па до последњег догађаја - ослобођења човека и природе од греха и смрти кроз њихово сједињење с Бо гом у Хри сту. Зна чи, циљ исто ри је човека и света за хришћане је Царство Божије, односно Црква обухваћена и во ђе на Хри стом и ула зак све та у Цркву као Цар ство Бо жи је у ко ме ће он бити ослобођен од смрти. Срећко Зечевић, јереј 25

28 Актуелности Нови Кивот Саборног Храма Саборни храм је добио предиван дрвени кивот у дуборезу, који је извезен сребрним филиграном, и украшен имитацијом драгог камена. На поклопцу кивота у дуборезу урађена је сцена деизиса молитвеног посредовања, Господ Исус Христос је у средини композиције, а Свети Јован Претеча и Крститељ Господњи и Пресвета Богородица су са леве и десне стране. На предњој страни кивота је сцена Успења Пресвете Богородице. У кивоту се налазе честице моштију разних светитеља: Светог великомученика косовског кнеза Лазара, Преподобне Анастасије мајке Светог Саве, Светог Поликарпа Смирнског, непознатог светитеља из Манастира Каленић, Светог великомученика Пантелејмона, Светог Инокентија Аљаског, Светог Тихона Аљаског, Светог Теодора Тирона, Светог Харалампија, Светог Георгија, Архиђакона Стефана, Цара Уроша српског у кивоту се налази и прстен Светог Јоаникија Липовца Митрополита црногорско - приморског. Срећко Зечевић, јереј Слава Саборног храма у Kрагујевцу Саборни храм у Крагујевцу је 28. августа прославио своју храмовну славу Успења Пресвете Богородице. То је празник, у којем Православна црква празнује крај земаљског живота Дјеве Марије, Њену смрт, коју назива Успењем, речју која има значење: сна, блаженства, уснућа, спокојства. Вековима је Црква промишљала о смрти Марије Дјеве, удубљивала се у смрт Оне која је била мајка Спаситеља света. Сагледавајући Њену смрт, ника да ни је осе ти ла ни страх, ни ужас, него само блештаву и истинску васкршњу радост. Суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље је изражена на икони Успења Пресвете Богородице. На тој ико ни Мај ка Бо жи ја ле жи на са мрт ном од ру. Око Ње су апо сто ли, а Го спод Исус Хри стос из над Ње, др жи на рукама своју мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми на тој ико ни ви ди мо смрт, али не као растанак, већ као сједињење; не као жа лост, већ ра дост и у крај њем ис ходу не смрт, већ жи вот. Слав ска радост почела је свечаним бденијем које је служило братство Саборног храма. Предивне речи тропара празника, испуњавале су простор храма, душе и срца верног народа: «Родивши, дјевство си сачувала, уснувши свет ниси оставила Богородице; прешла си у живот, будући Мати Живота и молитвама Твојим избављаш од смрти душе наше.» 26

29 На дан славе, звона Светоуспењског храма су огласила сабрање верног народа око Кр ви и Те ла Господњег у Евхаристији. Свечану Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, уз саслужење свештенства града Крагујевца. У току празничне Литургије, верни народ је могао присуствовати једном свечаном догађају, значајном за Цркву Божију у Шумадијској епархији, рукоположењу у чин свештеника, ђакона Александра Ресимића. Преосвећени Владика Јован је у току Литургије одликовао јереја Драгослава Милована чином протојереја, а архијерејског намесника Крагујевачког протојереја Рајка Стефановића, правом ношења напрсног крста. Радост празника употпуњена је приступањем великог броја верног народа Причасној чаши. После свечане литије око Саборног храма коју је предводио Преосвећени Владика са свештенством и верним народом, пререзан је славски колач и освећено жито. Празнично славље је настављено послужењем за верни народ. Све ово је уприличено захваљујући домаћину ове храмовне господину Слободану Милутиновићу и његовој супрузи Милици са породицом. Овом приликом, искористио бих поздравну реч председника Црквене општине господина Брковића, који се захвалио Преосвећеном Владики на принетим молитвама Свевечном Творцу за спас рода српског и домаћину славе господину Милутиновићу на уложеном труду и неизмерној љубави, речима: Не ка му Бог прав де, ми ра и љу ба ви узврати стоструко у здрављу, срећи и напретку, њему и његовим потомцима до свршетка века. Срећко Зечевић, јереј Нова радио станица Епархије шумадијске (90, 5 МHz) Kрагујевац је, по бла го сло ву Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована, добио нову радио - станицу Златоусти - Срп ске Православне Епархије шумадијске. Одлуком Савета Републичке радиодифузне агенције од 26. фебруара 2008.г. Ра дио Златоусти је је дан од девет црквених радија који су добили дозволу за емитовање програма. Први сигнал емитован је тачно у под не 12. ју ла 2009.г., а слу ша о ци су најпре чули тропар посвећен највећем од свих хришћанских празника - Васкрсењу, а потом поздравну поруку и интервју Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована. Радио Златоусти замишљен је као верско-културни радио који ће 27

30 пружати информације о Богу, Цркви, Православљу, религији, култури, образовању, заштити животне средине и другим аспектима живота. Циљ радија је да постане медиј који ће слушаоцима сведочити оно што доживљавамо као истину Цркве, указати на значај Православља и подизати комуникативност Српске православне цркве и друштва. Затим, да об но ви пам ће ње на сва на ша У сре ду го ди не одр жа на је прва трибина из овог циклуса са предавадивна предања: црквена, народна, уметничка, језичка, мелодијска, да васпитава, нарочито младе, за живот и уз ра ста ње у Хри сту, као и да разбија стереотипе, крива и лажна сведочења о вери. Циљ је такође, да постане радио који ће стварати нове верске и културне стандарде у заједни ци и ме диј за ко га се зна и чу је и изван Крагујевца. За главног уредника Радија постављен је протојереј Милић Марковић, одговорни уредник је новинар Гордана Јоцић, а заступник Радија протојереј-ставрофор др Зоран Крстић. Радио је за емитовање програма добио фреквенцију 90, 5 мегахерца. Гордана Јоцић Преузето са сајта Епархије шумадијске ( ДЕЛАТНОСТ ДУХОВНОГ ЦЕНТРА НОВОМУЧЕНИЦИ КРАГУЈЕВАЧКИ ПРИ САБОРНОМ ХРАМУ У КРАГУЈЕВЦУ Духовни центар Саборног храма Новомученици крагујевачки, дана 26. децембра г. имао је раз го во ре са вер ним на родом. На те му Тумачење блаженстава гово рио је је реј Де јан Лу кић. О. Де јан је на један веома сажет начин протумачио прва два блаженства: Блажени сиромашни духом и блажени који плачу. Сиромаштво духом је смиреноумље, смиреност и смерност. Основ на вр ли на из ко је се све ра ђа јесте смиреноумље. Онај ко нема смирености нема ни других врлина. Смиреност је Бога учинила човеком. Јер није Бог морао да по ста не чо век, али он то чи ни из сво је смиренсоти и човекољубља и Бог постаје чо век спу шта се на ни во чо ве ка. Те мељ хришћанске философије је смиреноумље. Сиромашни духом су они који су сиромашни од гре ха а бо га ти су вр ли на ма и врлинским животом. Говорећи о другом блаженству о. Дејан је истакао да је ово блаженство повезано са истинским покајањем, јер нема покајања без истин ских су за. Су зе спи ра ју грех исто као вода при крштењу када спира прародитељски грех. Један од највећих духовних дарова је дар суза. Свети Јован Златоусти говорећи о дару суза каже: Неће нас Господ питати да ли смо васкрсавали мртве или дру ге ства ри ра ди ли, али ће нас пи та ти да ли смо плакали. Није сваки плач спасоносан, плодоносан. Постоји јеванђелски плач, ко ји до но си спа се ње, то је плач због на ших гре хо ва. А плач овог све та је плач без на ђа, тај плач не доноси спасење. Срп ска ре ли гиј ска фи ло со фи ја у XX ве ку 28

31 чима јеромонахом Давидом (Перовићем) доцентом на катедри за Хришћанску Етику и мр Богданом Лубардићем асистентом на катедри за Философију Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Они су својим предавањима започели представљање овог подухвата који представља плод сарадње Богословског факултета и Министарства вера у Влади Републике Србије и који још увек траје. Подухват Српска теологија у xx веку започет је октобра 2006.године првим научним ску пом на исту те му са пла ном да се на учним скуповима покрене домаћа академска јавност на бављење истраживачким проблемима и резултатима српске теологије у XX ве ку, а за тим да се у не ко ли ко све за ка објављују резултати тих научних истраживања. Након краћег представљања гостију од стране домаћина, трибину је отворио мр Богдан Лубардић предавањем на тему Српска религијска философија у xx веку у ко јој је представио своје истраживање на ову тему. У кра ћим цр та ма он је из ло жио тер минолошки и концептуални увод у истраживање појма религијске философије у нас, а затим наставио диференцијацијом српских религијско-философских истраживања: систематским структурисањем веза између обла сти ис тра жи ва ња. У свом ра ду он је поделио српску религијску философију на шест односно седам области истраживања: 1. српска философија религије 2. српска религијска философија 3. српско историјско-философско истраживање (и српске) религијске философије 4. српска теологија философије (и/или философска теологија) 5. српско историографско-критичко истраживање (и српске) религијске философије 6. српско истраживање (српске) религијске философије од стране научника којима примарна струка није ни философија нити теологија 7. српска философска критика религијске философије. У наставку излагања говорио је о свакој од ових обла сти, а на кра ју је пред ставио, усмено и визуелно преко фотографија, најзначајније личности српске религијске философије у XX у веку. О Богословљу Патријарха Павла го во рио је до цент јеромонах Да вид (Пе ро вић) ко ји осим што је професор на Богословском факултету у протеклих неколико година је и послушаник Његове Светости Патријарха српског Па вла. У кра ћем уво ду отац Да вид је из ложио богословски лик Патријарха истичући да је дух ње го вих по у ка, ми сли и из ре ка дух православног предања -библијског и литургијског, отачког и филокалијког, мисиолошког и пастирског, истићући да у свему што је Патријарх Павле изговорио преовлађује предањско благочешће и смирење, човекољубље и брига за спасење свих људи, затим његова уздржаност, промишњеност, скромност и трезвеноумље и сећање на Стра шни суд и на Цар ство Бо жи је. На кон уво да о. Да вид је на ста вио да о бо го словљу Патријарха говори пробраним изрекама Његове Светости на различите теме: О Царству Божијем, Евхаристији, Светом Писму, Вери, Богословљу, Христу, светитељима и светости, Ху мо ру, Бесмртности, Божијој правди, Сећању на Страшни суд. На крају се домаћин захвалио гостимапредавачима и најавио у најскорије време сле де ћу три би ну са истом те мом у ко јој ће опет гостовати професори Богословског факултета и представити своја истраживања на те му срп ске те о ло ги је у XX ве ку. Бог ми је сведок У препуној сали Епархијског дома у порти Саборне цркве у Крагујевцу одржано је 17. ју на 2009.го ди не у 19 ча со ва пред стављање књиге Бог ми је све док која представља писано сведочанство о страдалништву Светог Јоаникија Липовца митрополита црногорско-приморског. О књизи и о њеном настајању говорили су Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован и аутори књи- 29

32 ге г-дин Жељко Видаков Зиројевић и г-дин Ђорђе Д. Миловановић. Први је учеснике трибине и све присутне поздравио домаћин владика Јован, изражавајући захвалност свима присутнима, ко ји су се оку пи ли ов де у цр кви Бо жи јој у Шумадији истичући да нас је оку пи ла благодат Духа Божијега и молитве Светог Јоаникија. Затим је нагласио да је вечерашње сабрање први корак да дођемо до истине о мучеништву и страдању Митрополита Јоани ки ја, ово је при ко рак да до ђе мо до ње говог гро ба... а ако Бог да да до ђе мо до ње говог гроба онда ћемо заиста бити богатији, и ов де Цр ква у Шу ма ди ји и та мо Цр ква у Црној Гори, са моштима Светог мученика Јоаникија... Такође владика је изразио наду да ће ово такође бити почетак освешћивања нашег народа у самосазнању о мучеништву кроз ко је је про шла на ша Цр ква и наш на род, јер ов де у Шу ма ди ји још увек крв му че ни ка ва пи је из зе мље да се до ђе до њихо вих гро бо ва, и ми слим, бра ћо и се стре и оци дра ги, да не ће ни би ти ми ра ме ђу на ма, у овом вре ме ну смут ном ка кво је ово, ако се пр во не по ми рио са на шим пре ци ма. На кра ју је на ја вио да ће су тра, ако Бог да на Светој Литургији г-дин Жељко Зиројевић предати прстен светог Јоаникија који ће се чувати у ћивоту са моштима у Саборној цркви у Крагујевцу. Митрополит Амфилохије се обратио присутнима речима: Свету Литургију када служимо, свештеник или епископ када припрема Свету Литургију, на ономе делу који се зове проскомидија - принос наших дарова нашега хљеба, нашега вина дајемо Господу као уздарје на његове неизрециве дарове, којима нас је обдарио, започињемо речима Во воспомињаније (У спомен) Госпо да и Бо га и Спа са на шег Ису са Хри ста). Сва Литургија није ништа друго до Воспонињаније, Памћење, али не памћење у смислу психолошком, памћење, него живо и живоновно оприсутњење крос то памћење онога кога се сећамо и кога памтимо, живо и живоновно оприсутњење Њега, Његовог богочовјечанског дјела и Његовог лика чудесног, у лепоти кога се сабиру све љепоте васионе, све љепоте људске природе, свега оног што је ви дљи во и што је не ви дљи во. Затим је говорио о значају Памћења и Сећа ња на Жи вог Бо га, као ко ре ну све га постојећег Њега који је Алфа и Омега, Почетак и Крај, Пр ви и По след њи. Пам ће ње је оно што чо вје ка чи ни чо вје ком... Што је дубље пам ће ње то је ду бљи чо вјек, то је ду бљи људ ски ум, то је ду бљи људ ски жи вот, то су стаменији темељи на којима човек гради сво је би ће - свој жи вот. На кра ју је ис такао значај лика Светог Јоаникија и његову вер ност Ли ку Го спо да Хри ста, ко ја га је довела до мученичког венца, а Крв мученика је се ме за но ву до бро ту. И у овом вре мену заборављања постоји опасност да народ који заборавља оно што је највредније у њему то га боди распећу, само забораву. Али ве ли ка је ствар што се у на ше да не об на вља сећање на Васкрслог Господа, па онда и на Свете Његове. Је дан од ауто ра г-дин про фе сор Жељко Видаков Зиројевић укратко је говорио о мотивима за настанак овог дела и о личности жртве Светог Јоаникија и личности једног од џелата чијим кајањем је откривена истина о злочину. Нагласивши да ова књига није велика по обиму, али је преголема по на шој ту зи и жа ло сти. Та књи га нас обавезује да трајемо. Млади коаутор Ђорђе Д. Милановић је ре као да му ве че ра шњи скуп пред ставља на ро чи ту част, јер је ра де ћи на овој књизи са уваженим професором Зиројевићем имао прилику да потврди своју љубав према православљу, коју је стекао рођењем у окри љу сво је по ро ди це. Овај рад на истраживању страдалништва Светог Јоаникија помогао му је да разуме дубљи смисао страдања у животу хришћанском. На крају је, након краће дискусије о овом делу, представљање књиге Бог ми је сведок завршено је молитвом песмом Пресветој Богородици. Нова књига др Млађана Цуњака Празник Светог Василија Острошког у Духовном центру Саборне цркве у Крагујевцу обележен је нарочитим духовним и научним догађајем, промоцијом нове књи- 30

33 ге др Млађана Цуњака Ктиторство права и обавезе ктитора у средњем веку. О књизи су говорили професори Богословског факултета универзитета у Београду, проф. др протојереј-ставрофор Радомир Поповић са катедре за Хришћанску историју и проф. др Зоран Крстић протојерејставрофор са катедре за Канонско право. Професор Зоран Крстић је приметио да је по хва лио ауто ров труд и из бор те ме ко ју је обрађивао. Говорећи о овој књизи нагласио је да ктиторство у Православној Цркви не представља само успутну делатност, јер буду ћи да нам је Хри стос де лом по ка зао да је брига о другоме и солидарност саставни део Његове мисије на земљи, ктиторство за нас представља заповест. Другим речима ктиторство не треба посматрати само из угла подизања одређених верских обје ка та, већ као је дан вид дру штве не одговорности према свету који нам је Господ поверио и према људима са којима делимо тај исти жи вот. О ауто ру и о књи зи го ворио је и професор Радомир Поповић истичући нарочити квалитет који је испољио др Мла ђан Цу њак, а то је спој на уч ног приступа и духовне перспективе које ово дело показује. Овим делом аутор је ус пео пре свега да успешно попуни празнину у научној литератури везаној за ову област, а он да и да потврди да је бављење овом тематиком олакша но оно ме ко поседује и богословско образовање, будући да је аутор доктор археоло шких на у ка али да је пре студија археологије завршио богословске на у ке. На кра ју је сам аутор, захваливши се Преосвећеном Владици Јовану на гостопримству и професорима на лепим речима о његовом делу, говорио о мотиву који га је по кре нуо да иза бе ре ову те му, за тим о изворима које је користио изучавајући појам кти тор ства и о от кри ћи ма до ко јих је дошао. Након представљања књиге отворила се плодна дискусија у којој се говорило о то ме ка ко се по ста је кти тор и о то ме да ли је могуће данас по законодавству СПЦ би ти кти тор. На кра ју се у име Ду хов ног центра Саборне цркве јереј Срећко Зечевић, захвалио присутнима на времену које су издвојили и пажњи коју су посветили овом представљању књиге, а нарочито самом аутору др Млађану Цуњаку и уваженој господи професорима. Извештаје написали: Марко Јефтић, члан уређивачког одбора редакције Логос, Зоран Врбашки, јереј, Срећко Зечевић, јереј Извештаји о раду Духовног центра су преузети са сајта Епархије шумадијске, на томе се захваљујемо јереју Горану Мићићу, уреднику Информативне службе Епархије шумадијске 31

34 Објављивање овог броја Саборника омогућили су: Atomska Banja GORNJA TREPČA c l e a n i n g s e r v i c e delfin Preduzeće za profesionalno održavanje objekata Profi delfin d.o.o. Čišćenje i održavanje stambenih i poslovnih prostora Durmitorska br Kragujevac, tel/fax: 034/ Radio PINK Taxi 034/

35

36