Влашки кутак Материјална и духовна култура Влаха Бора и околине

Transcrição

1 Влашки кутак Материјална и духовна култура Влаха Бора и околине

2

3 Влашки кутак Материјална и духовна култура Влаха Бора и околине

4 Весна Марјановић Етнографски музеј у Београду Увод у изложбу Материјална и духовна култура Влаха Влашки кутак Изложба Материјална и духовна култура Влаха Бора и околине, приређена у Музеју рударства и металургије у Бору, широј јавности у Србији жели да укаже на значај материјалне и духовне културе Влаха у источној Србији и на њихову улогу у изградњи модерног грађанског и сеоског друштва. Историјски развој влашке заједнице и њено материјално и духовно наслеђе, вековима таложено и сачувано до данас, указује на то да глобализација и савремени модели културе још увек нису толико моћни да разоре традиционалне вредности које се преносе с генерације на генерацију унутар влашких породица. Богата култура Влаха данас се често поистовећује са магијским ритуалима или погребним обичајима. Истина, магија или пак култ мртвих јесу део идентитета етничке заједнице Влаха, али нису њен основни део, по којем она постаје препознатљива, видљива и чије се вредности мере у склопу других култура на ширем простору Србије. Дакле, Власи у Бору, као и у целој источној Србији чине веома специфичну заједницу, унутар које постоји диверзитет суштинске и формалне природе, а стоји у корелацији са самим регионом, или зависи чак и од политичког опредељења. О свим тим сложеним проблемима и проблематизованим симболима културе овде неће бити речи, већ о изложби - сазданој од предмета који заправо чинe мозаик симбола, наговештавајући слојевитост, сложеност и трајност влашке културе. Поред свих проблема који се могу регистровати у мултикултуралним срединама, данас се с великим напорима ради на превазилажењу изграђених предрасуда које су довеле до односа у комуникацијама: ми и они, моје и твоје. Рад на успостављању толеранције и разумевања, па и прихватање образаца различитих култура као нечег посве природног све чешће се исказује и овим путем кроз музејске експозиције и друге врсте визуелних комуникација са широм јавношћу. Етницитет, етнички плурализам, мултикултуралност, културни диверзитет, видљивост култура и култура сама по себи, као и категорија традиционалне народне културе, заправо су академски термини усклађени с модерним језиком науке који се користи у интерпретацији културних процеса у контексту дефинисања појмова народ, нација, 2

5 етничке и националне мањине. Због тога се и појам култура све више употребљава у ширем смислу. Он обухвата готово све области људске делатности, подједнако укључујући живот појединца и колектива, односно заједница на локалном и ширем плану. Изгледа како је све више смислено да се путем актуелних тематских музејских експозиција утиче на схватање потреба у функционисању мањинских заједница у већинском друштву. Породице и њихове навике, обичаји, мишљења, понашање, поседују специфичну комуникациону структуру која остаје прикривена и непозната чак и у својој средини. Култура Влаха је без сваке сумње специфична. Њене вредности су изграђене на основу усмених преношења образаца, али и одређених материјалних артефаката из давне прошлости. Свака заједница и њена култура са својим вредносним системима, начином мишљења и понашања, представља део цивилизацијског наслеђа, на што упућују многе светске организације и потписане конвенције између држава њихових чланица. Нарочито се у томе издвајају оне организације које се баве људским правима и видљивошћу култура (UN, UNESCO, ICOM). Стога је веома важно учинити видљивим суживот различитих заједница, посебно у мултикултуралним и мултиверским срединама. Најупечатљивији концепт у онтолошком смислу јесте управо музејска поставка и збир симбола дате културе који шаљу поруке широј јавности. Култура се данас не схвата само у контексту њене духовне димензије. Целокупни садржај се односи на стварне потребе и интересе људи неопходне за организацију и функционисање њиховог властитог живота. Нова културна историја, истиче Мирјана Гросс може се дефинисати само бројним на први поглед међусобно неповезаним темама (Gross 1996: 82). У савременом добу, сматра Јелена Ђорђевић, култура престаје да буде начин самоостварења духа, простор умности и општечовечанског кретања заснованог на смислу или трагању за њим... (Ђорђевић 2008: 11), при чему свакодневни живот са свим облицима материјалне и духовне културе усмерене на егзистенцијалне потребе мањинских група заокупља пажњу и истраживача и самих носилаца тих култура. *** Ко су Власи? Многи научници мисле да су одговор на питање ко су Власи нашли у дефинисању Влаха као етничке заједнице у источној Србији или западној Бугарској. Као етничка мањинска заједница у Србији, Власи се, такође, баве питањем свога идентитета. Ипак, не постоји једноставан одговор на наведено питање, те се њиме овде нећемо ни бавити. Овде ће бити анализирано симболично понашање једне посебне заједнице у Србији, која се данас издваја својом богатом културом. У старијој литератури која се бави овом проблематиком, најчешће се говори о романизованим и грцизираним потомцима старих балканских народа, односно некадашњих римских колона (Влаховић 2011: 72). 3

6 Име Влах изводи се од имена једног келтског племена, које су Римљани називали Валацае, а Германи Walhos, Walch (Влаховић 2011: 72). Словени су пак њиме означавали све Романе, романизоване Илире, Трачане и друге етничке заједнице романског порекла или језика које су затекли на Балканском полуострву (Влаховић 2011: 72). На основу извора може се закључити да су центар влашког формирања биле планинске области централног и југозападног дела Балканског полуострва. У 10. веку је једна њихова група живела на планини Пинду, у Тесалији, Епиру и Македонији. Друга група се налазила по планинама Балканског полуострва, између Црног и Јадранског мора, затим у континенталној Далмацији и по неким градовима у Јадранском приморју. (Влаховић 2011: 72). У већем броју научних радова и студија прихваћено је становиште да постоје видне разлике између средњовековних Влаха и Влаха данашње источне Србије. Један број проучаваоца историјског порекла и развоја културе Влаха сматра да се влашке заједнице не могу повезивати са старобалканским становништвом, као и са термином влах, који је имао више значења у средњовековној Србији. Према тим теоријама, данашње заједнице Влаха су углавном формиране у 18. и 19. веку. Следеђи претходне наводе, намеће се став по којем још увек, сходно приликама у друштву, посебно у Србији, не постоји једно потпуно тумачење порекла влашке заједнице, већ су та тумачења често и контроверзна, па чак и дијаметрално супротна. Разне теорије о пореклу и идентитету влашке мањинске заједнице иницирају бурне расправе, које се употребљавају, па и злоупотребљавају, сходно политичким приликама. Власи у Србији данас живе у Борском, Браничевском, Зајечарском и Поморавском округу. Деле се на четири групе: Царани (Кладово, Неготин, Зајечар), Унгурјани (Хомоље, Браничево, Млава), Мунћани (слив Поречке и Црне реке) и Буфани (Мајданпек). Они говоре влашким језиком (Влаховић 2011: 72 73). Култура Влаха у контексту традиције О материјалној и духовној култури Влаха данас можемо много сазнати од самих Влаха и инсајдерских истраживача свих комплексних феномена који се идентификују са заједницом, али и од аутсајдерских истраживача, којима нису сасвим разумљиви сви модели влашке културе. Њоме су се бавили етнолози, антрополози, историчари, лингвисти. Довољно егзотична, довољно архаична и истовремено самосвојна, култура Влаха у источној Србији значајна је не само за Влахе као ентитет у мозаику култура, већ и за разумевање других савремених мањинских заједница у датом друштву. Према Снежани Милојевић савремено доба доноси плурализовани културни амбијент у коме тек настају нови облици пост-националног... или космополитског грађанства... траже одговоре који су отворени за разноврсности у настајању а не само оне који акомодирају постoјеће различитости 4

7 (Милојевић 2012: 89). Поменута ауторка издваја културну меморију (тј. културу памћења) и народну културу као битне факторе у развијању осећања припадности и идентификацији у заједници (Милојевић 2012: 89). Културна меморија је конструкција прошлости коју деле људи у једном друштвеном и историјском контексту (Милојевић 2012: 90). С друге стране, изношење чињеница о неком догађају, о одликама народа, или пак о неком феномену може довести до више различитих тумачења, што зависи шта, ко и на који начин жели да изгради слику о постављеном проблему, па се само на први поглед чини да је све објашњено. Стога, у овде датом пресеку културе Влаха у Бору и околини, дају се само основни дескриптивни подаци из досадашње етнографске и историјске грађе, како би се предмети и симболи културе представљени на изложби Влашки кутак, учинили јаснијим и разумљивијим савременој публици. Уколико се осврнемо на оно што нам пружају досадашња историографија и емпиријска грађа, Власи се нису много разликовали од других заједница по својој породичној структури и организацији. У прошлости Влаха доминирала је патријархална, задружна породица, често груписана у родовске заједнице. На челу породице био је старешина и управљао је свим егзистенцијално најважнијим пословима у својој микрозаједници (Влаховић 2011; Костић 1962). У поређењу с данашњим временом и са савременом породичном структуром разлике су очите јер данас су то проширене породице коју чине две до три генерације. Језик Влаха се убраја у групу романских језика са више дијалеката. По правилу, Власи говоре и језиком становништва у чијој се средини налазе (Влаховић 2011: 73). Као мањинска заједница, они немају школе на влашком језику, већ тим језиком говоре у кругу породице, те су се на овим просторима развили сви облици усменог фолклора. У прошлости је једно од истакнутих занимања Влаха било сточарство. Као професионални сточари, Власи су се кретали са својим стадима далеко на север, све до карпатског планинског лука. Лети су, обично око Ђурђевдана изгонили стада у планине, а зими су са стадима боравили у нижим пределима (Влаховић 2011:73). У наративима савремених влашких заједница су сачуване слике из прошлости о сточарима, организацији летњих привремених станишта у планинама (бачијама) и друштвеној организацији сточарења (Томић 1975: 37). Традиционално летње станиште Влаха сточара на планинама је био шатор од пустине (ваљане вуне, врсте филца) или колиба направљена од прућа и грања, покривена сеном. То су углавном били котуни, за које Никола Пантелић тврди да се ни по чему не разликују од катуна сточарских станова у динарским пределима (Пантелић 1975: 116). Поред сточарских станова котуна, у употреби је и термин бачија, за летњи изгон стоке у планине. Пре него што су започињали сточарење у току лета, на повољном месту су подизали привремене станове који су служили за боравак стоке, чувара и прерађивача млека. Такво станиште се састојало из неколико делова који су називани струнге, струге 5

8 са наслоном (или заслоном) и кулаче - колибе. Станишта су била омеђана оградама од прућа кружног, елипсастог или правоугаоног облика. Првога дана, након организације простора, обављало се ровашење оваца, а потом се вршила и организација посла којег су се сви домаћини придржавали. Осим што је бачија или котун ознака за сточарске станове, бачијом се тако називала и летња организација испаше стоке у планинама; тада су домаћинстава удруживала своја стада оваца музница у циљу заједничког чувања на сеоским испашама. То је подразумевало и заједничко искоришћавање млека. С обзиром на то да су се удруживала сродничка или суседска домаћинства са мањим бројем стоке, прецизно је утврђиван распред рада око стоке и муже. Мужа је била сложен посао. Првог дана муже долазили су сви домаћини са својим породицама и након завршене прве муже присуствовали су заједничкој гозби. О организацији посла на бачији бринуо је бач док траје његово право муже; бачица, односно домаћица се бринула о преради млека. Бачијски начин сточарења је данас у нестајању, што је повезано са смањењем сточарства као привредне гране. Једна од истакнутих особина Влаха јесте међусобно помагање у виду позајмице рада, тј. удруживање код обављања одређених послова (Пантелић 1975: 117). Ту улогу су често преузимали млађи чланови породица. Власи имају и карактеристичну исхрану условљену природом краја где живе и обичајима. Јела су се правила од поврћа, воћа, меса, рибе (нарочито у региону Ђердапа) и теста. Одређене намирнице су се конзервирале сушењем на ваздуху, усољавањем, димљењем, и остављале за зиму. У свим оброцима, хлеб је био основна намирница. У сеоским насељима су га припремале жене, и то искључиво код куће, под црепуљом (ц'стом), на отвореном огњишту. Такође су га пекле у хлебним пећима, које су се налазиле у дворишту, а од друге половине 20. века у пећницама шпорета на дрва или на електричну струју у кухињама. За празнике и друге свечаности је припреман обредни хлеб, тј. округао колач, који и данас има култну улогу. Тако се, на пример, за четрдесетодневни помен, даћу, припремају 44 колача (округлог облика, попут лепињица) и кап, који се састоји од три различита хлеба. Доњи кап је већи од осталих хлебова и округао је; на горњој површини се налази крст од теста, који је дели на четири поља, а у сваком пољу се налази по један округли украс. Други кап је у облику крста и назива се капу. Колак ђ думуњедзу је најмањи; на једној половини има украсе од три крста од теста. За помане се припремају капичи и турчи. За свадбу се спрема украшена погача, а за празнике током године, посебно за славе, припрема се колач гринђеј, колак ђ думуњедзу (колач за бога), литургија (колач за цркву), као и посебан колач шина лу празник (Текија). За Ђурђевдан, код обредне муже оваца жене су месиле уплетени округли шупљи колач. Осим тога, данас је у пракси припрема разних старинских колача: пите, штрудле, крофне, патишпањи, торте. Мамаљига качамак, гушће справљен и запечен под црепуљом, једе се уместо хлеба. Млеко и млечни производи имали су важно место у исхрани. Млеко се употребљавало 6

9 као слатко, кисело и као јогурт дрзар. Правили су и бели српски сир, назван брнза, као и влашки сир прављен у залеђу ђердапског подручја. Цеђењем и прекувавањем сурутке добијали су урда сир. Путер или масло се правило у малим количинама у дрвеним посудама званим бађеј. Осим кромпира, пасуља и купуса, у баштама су узгајани парадајз, паприка, лук, краставци. У свакодневној исхрани свеже воће се није често јело. Од свежих јабука, трешњи, вишњи, брескви, крушки и шљива правило се слатко, мармелада и пекмез. Месо се употребљавало уз јела од пиринча или кромпира. Шунке су се чувале за свечане прилике и празнике. Риба кечига, смуђ, моруна, поструга, гиборт, сом и шаран су биле заступљеније у исхрани становништва у насељима поред Дунава. У култури одевања, односно по народној ношњи, Власи су се разликовали од другог становништва. Народна одећа, што је зависило од врсте занимања којим се одређена заједница бавила (сточари, земљорадници, рудари), али и од тога из којих су се предела населили, које су утицаје прихватили и слично. Ношња Влаха сточара била је сачињена од сукна природне боје вуне. Хаљеци од платна нису били у употреби. Ношена је дужа аљина са рукавима, а преко ње капут без рукава, набран у струку и дуг до колена, као и чарапе од вуне и опанке од пресне коже. Саставни део одеће био је и појас од вунене пређе, црвене боје. Глава је покривана плитком капом. Пастирска кабаница са капуљачом носила се као огртач. У женској ношњи се нарочито истицала кецеља од вуне украшена гајтанима (Влаховић 2011). Међутим, етнолошка истраживања вршена у другој половини 20. века показала су да у ношњи Влаха нема великих разлика, бар када је реч о становништву Бора и околних насеља (Аранђеловић-Лазић 1975: 102). То уједно наговештава и промене у начину живота и прихватање савремених трендова у одевању. Празници се и данас углавном прослављају према црквеном рачунању времена и календару Српске православне цркве. Попут Срба, влашко становништво прославља славе, као породичне празнике и као сеоске и црквене светковине. За породичну славу се најчешће каже празник. Она се слави три дана. Први дан славе посвећује се кући и имању. Други дан је посвећен покојницима (прецима). Тога дана се прави велика гозба. Покојницима и Богу се намењује храна поређана на посебаном столу. Сва јела која се спремају за празник морају се наћи на заједничкој трпези како би их домаћин окадио и очитао молитву. У горњем делу великог стола стоји свећа на славском колачу, који чине три мања колача: литургија, алдумјезду, колак. Трећи дан славе посвећен је живима, тј. гости долазе на ракију. Сваки гост од домаћина добија на дар по један мали округао колач украшен цвећем. Међу зимским празницима који се светкују издваја се Божић. У претходним етнолошким истраживањима из шесдесетих и седамдесетих година 20. века забележено је да су жене месиле посебан колач, турту, у коју се стављало различито зрневље попут пшенице, кукуруза, пасуља, сочива, и на крају, и метални ситан новац. Такву погачу су сви укућани 7

10 ломили као божични колач за време ручка на Божић (Костић 1975:172). Уочи Божића, на Бадњи дан, домаћинства походе групе деце кољинде; оне домаћинима упућују жеље за берићет и напредак, а заузврат добијају новац и суво воће. Понеко и данас дарује децу округлим шупљим колачем, који деца натичу на штап. На сам дан Божића у цркви се пале свеће за мртве. Нова година се симболично обележава. Уочи Богојављења се из цркве носи освећена водица, која се користи у току целе године. Покладе су последње седмице мрса пред ускршњи пост. Месне и Беле покладе празновале су се кроз весеље и забаву. О покладама се пале и ватре намењене прецима и душама покојника. Такве ватре се називају привег. Слободан Зечевић наводи да се привег приређује свим покојницима у селу, и то углавном ноћу. Око ватре се игра, једе и пије за душе покојника (Зечевић 2008: 414). Дани пред Ускрс Велики четвртак, Велики петак и Велика субота, такође су посвећени покојницим. Ускрс је празник који се прославља у кругу породице. Ђурђевдан празнују углавном сточари. Народна религија Влаха има дубоке корене у прехришћанским религијама. До данас су у обичајима сачувани многи слојеви архаичних култура овог подручја Балкана. Оформљени у давним временима и преношени усменим путем обичаји представљају веома значајна неписана правила понашања и мишљења и дубоко су усађена у свест људи. Као изразито нематеријално наслеђе, обичаји нису код свих Влаха исте структуре и једнообразни. Како се обредне праксе добрим делом разликују у појединим крајевима источне Србије, често је тешко представити идеал-типске образце, па се у презентацији обичајног живота Влаха прибегава сведеним облицима интерпретације њихове духовне културе. Животни циклус обичаја подразумева свадбени церемонијал, обичаје код рођења детета и погребне. У традиционалном моделу свадбе припреме за венчање су се одвијале дужи временски период. Договор и просидба су се обављали неколико недеља пре венчања. Тада се договорало око мираза и намештаја, који млада доноси у нови дом. Кумство је наследно. Иако се више не практикује, у сећању је до данас сачуван посебан ритуал сејања брашна. Наиме, у петак пред свадбу, три девојке које имају оба родитеља у младожењином дому просејавале су брашно у корито, док га је четврта сипала у сита. Суботом се китила капија и припремала хлебна пећ, а затим се играло момино коло као знак одвајања од девојаштва, тј. момаштва. Главна свадбена церемонија била је недељом. Главни сватови на свадби су кум, старојко, девер и бабица (моша, моаша) (Пантелић 1975: 130). По доласку сватова у нови дом свекар и свекрва дочекују младу. Тај ритуал се изводио према прописаном реду тако што се по уласку у нови дом млада пењала на постављену софру, а свекар јој је стављао две погаче под пазух. Такође је свекар младу окретао три пута, а затим је ломио погачу над њеном главом. Део погаче млада је стављала у недра. Након тога је добијала мушко дете, које је она три пута дизала увис и даривала. После ручка су 8

11 се извикивали дарови. Након завршетка свадбеног ручка и свих поменутих ритуала, млада је даривала кума и све учеснике свадбе (Пантелић 1975: ). До друге половине 20. века младина пратиља, деверица, је пред свођење младенаца скидала невести вал и венац, иначе поклон кума. Обредне радње везане за рођење детета започињале су још током свадбе што се огледа нпр. у додавању мушког детета, али и у низу других радњи како би млади брачни пар стекао потомство. Жене су се у прошлости порађале код куће, често у кухињи. Приликом порођаја им је помагала моаша, жена или мајка ручног девера, чија је улога била битна и у одгоју деце. Три дана по порођају само је моаша могла бити уз породиљу, за коју се сматрало да је 40 дана нечиста. Сачувана су до најновијег доба и веровања у зла митска бића која управљају људском судбином бабице, које нападају новорођенче и мајку непосредно после порођаја. Повојницу су доносили најближи рођаци и пријатељи. Кума је даривала свећу и платно, а кум сир и лук како би породиља имала млека. Остали из ближе родбине су доносили на дар погаче, печено пиле и вино. Упражњавале су се различите магијско-религијске радње како би се детету обезбедио напредак и здрав живот. Тако, на пример, пошто пупак отпадне, чували су га увијеног у крпу заједно са белим луком, тамјаном и комадићем мермера узетог са мермерног крста, да би, према веровању, дете било здраво и напредно. Моаша је уочи одласка на крштење у цркву, дете предавала куми. У пракси је била и остала профилактичка заштита детета и мајке од свих злих сила јер се веровало да им се може наудити и да исход може довести и до смрти новорођенчета. Велику улогу у томе су имале посебне жене бајалице, па и врачаре. Влашки посмртни обичаји одликују се веровањима у загробни живот, култ предака и култ покојника. Концепција другог света, према проучавању Слободана Зечевића, је углавном код свих Влаха подударна и не разликује се много од насеља до насеља (Зечевић 1975: 151). До данас су сачувани различити садржаји обредних пракси и магијско-религијских радњи. На основу народног веровања, смисао посмртних ритуала јесте да се покојниковој души олакша одлазак на онај свет, а потом и да се свим прецима обезбеди светлост и вода на оном свету, за који се верује да је хладан и да тамо влада жеђ. Старији људи често себи дају помане за живота сарандар. Верује се да се души мора обезбедити мир и спокој на оном свету, и то пуштањем крста, пуштањем воде, извођењем на свећу, поманама, сарандарима, одржавањем свих 12 задушница (колико их је у току године). Светлост има велику улогу у погребном ритуалу, па се самртнику док је још на одру ставља свећа у руке. За покојником се често гласно кука. Они који носе покојника обележени су марамама. Барјаци су такође окићени марамама. Често се може видети како се у поворци носи и одело покојника/покојнице. Данас се рипиде и крст купују заједно са ковчегом, а 9

12 након укопа се забадају у гроб. На челу погребне поворке су обично три девојчице и носе слатко, вино и жито. Ако умре момак пред женидбу, његова девојка носи венчаницу и у поворци иде са деверима, док свештеник чита молитве за свадбени церемонијал а не за погребни. Надгробни споменик подижу након годину дана од смрти. Тада се према народном веровању пушта крст како би покојник добио свој хлад. Уколико неко умре у болници без свеће, врши се ритуал извођења на свећу, у прву ускршњу суботу после сахране. У ту сврху припремају се 44 црвено обојена јаја, 44 свеће и 44 метална новчића, те се све носи у цркву да одстоји од четвртка до суботе, а затим се дели деци. Даће се дају уторком, четвртком и ређе суботом. Посебан вид даће су помане (трећи и девети дан по сахрани). Најважније су оне за 40 дана, када се припремају 44 колача. Важан део ритуала је и пуштање воде за покојника. Појава пуштања воде за живота је данас у пракси јер је још живо веровање у народу да ће тако покојник имати светлост и воду на оном свету (Зечевић 2008: ). Један од сачуваних обичаја из култа покојника код Влаха јесте играње за мртве, пише такође Слободан Зечевић (Зечевић 2008: 714). Још увек је, међу старијом популацијом, раширено веровање у вампире (морој), таласоне, моћ вамбрачног детета, или у дејство утопљеника. Фолклор ове врсте усмених предања и митологема и данас је жив и код становништва Бора и околних насеља. *** Данас се, под утицајем друштвених и политичких редефинисања разних културних облика, јавност све више фокусира на откривање невидљивог у мешовитим срединама и стварање општих места за одрживост заједништва. Политичке промене у југоисточној Европи утицале су и на промене у стратегији идентитета самих заједница (Сикимић 2004: 7). Стога су одређене мултикултурне средине настојале да, у међусобној комуникацији коју остварују припадници различитих култура на истом простору, створе погодне услове за узајамно разумевање појединачних, групних и регионалних идентитета а да то не прерасте у облике етноцентризма. Ипак механизми у томе су се у прошлости, као што је то и данас случај, изграђивали на различитим нивоима власти, друштва, државе, у процесима акултурација, у чувању и преношењу усмених предања унутар породица и других заједница, али не ретко и у локалним потребама за надградњу већ написаних и објављених студија о неким феноменима из дате културе, те потом преточеним у усмено предање. Разумевање другог и прихватање одлика у овом случају влашког идентитета, онако како Власи себе представљају важно је по саму мултиетничку средину. Вештачки обликована хармонија у друштвеној организацији може да функционише, износи сликовито Бурдије, по тројном принципу: Замислите... два часовника или сата који су савршено усклађени. То је могуће постићи на три начина. Први се састоји у међусобним утицајима; други у постављању једног вештог 10

13 радника који би их подешавао и усклађивао у сваком тренутку; трећи начин је да се та два часовника направе са толико умешности и тачности да се потом можемо уверити у њихов склад (Burdije 1999: 144). У мултикултурним и мултиетничким срединама се све до 90-их година 20. века развијао акултурациони процес, а сваки ентитет је узимао од најближег суседа оно што му највише одговара за изградњу своје културе. Могућност спонтаног обликовања више културних идентитета егзистирало је само у срединама са чврсто изграђеном свешћу о подједнакој видљивости свих каректеристика етничког идентитета. У првој деценији 21. века се, путем различитих медија, артикулише културни диверзитет који се до пред крај 20. века сматрао, или данас верујемо да се сматрао, природним начином остваривања суживота у мултикултурним срединама, иако се често одигравала значајна маргинализација појединих култура. Спољни маркери са улогом означиоца етничке заједнице или групе попут ношње, песме, игре, хране и, наравно, језика јесу видљиви, али често не и довољно разумљиви другима. Данас се модели традиционалне културе заснивају на својим сведеним елементима и представљају битне ослонце у одрживост културних особености у локалним срединама, што се огледа у интеграцији заједница у време празника, у обичајима животног циклуса, у фестивалима фолклорних игара и другог народног стваралаштва. Следећи Душана Бандића и његова теоријска промишљања о етносу, може се применити метод посматрања етничке заједнице као групе/заједнице повезане егзистенцијалним потребама и интересима (Бандић 1997: 79). С друге стране, формирају се погодна тла за (ре)успостављање нових међусобних односа примерених времену у којем се живи, а која намећу савремени захтеви за одрживост локалних култура и њихових носилаца кроз истицање особености и стварање оквира за све бољом видљивошћу култура. Осим тога, идентитет није стање него процес, сматра Јадранка Божић (2006: 79). *** Иако је до сада било речи о сумарном и веома сажетом приказу само једног дела познатих елемената из културе Влаха, могуће је истаћи да подједнаку важност у изградњи идетитета поседују материјална обележја влашке културе (ношња, храна, типови кућа, станишта, врсте занимања), али и духовне особености (обичаји, музика, игра, религија, светковине). Велики значај у изградњи идентитета данас имају колективне и индивидуалне емоције проузроковане стварним или имагинарним догађајима, што се огледа у веровањима и у обичајима годишњег и животног циклуса. Култура памћења и сећања (Асман 2011), односно интерпретација и реинтерпретација историјске и друштвене стварности, све више наткриљује стварност. Модернизација и технолошки напредак, образовање и савремени начин живота диктира и другачију друштвену стварност и код тако културом богате 11

14 заједнице као што је влашка. Друштвена стварност се изграђује на темељима културне политике и политике друштва, и често је средство којим се с времена на време манипулише. Литература Аранђеловић-Лазић 1975: Аранђеловић-Лазић, Јелена, Народна ношња у околини Бора, Гласник Етнографског музеја у Београду, 38, Београд, стр Asman 2011: Asman, Jan, Kultura pamćenja, Beograd: Prosveta. Bandić 1997: Bandić, Dušan, Etnos, u: Carstvo zemaljsko, carstvo nebesko, Beograd: Biblioteka XX vek, str Božić 2010: Božić, Jadranka, Ostvarenje Jastva/Sopstva i nesvodljivost Drugog: etički bezdan susreta s Drugim, Etnološko-antropološke sveske, br. 15, n. s. br. 4, Čačak, str Burdije 1999: Burdije, Pjer, Nacrt za jednu teoriju prakse: bibloteka Societas: Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Влаховић 2011: Влаховић, Петар, Србија, земља, народ, живот, обичаји, Београд: Службени гласник. Gross 1996: Gross, Mirjana, Susret historije i antropologije, Narodna umjetnost, Zagreb. Đorđević 2008: Đorđević, Jelena, Uvod, Studije kulture, Beograd, str Зечевић 2008: Зечевић, Слободан, Српска етномитологија, прир. Бојан Јовановић, Божидар Зечевић, Београд: Службени гласник. Зечевић 1975: Зечевић, Слободан, Култ мртвих и самртни обичаји у околини Бора, Гласник Етнографског музеја у Београду, Београд, стр Kostić 1962: Kostić, Cvetko, Bor i okolina, sociološka ispitivanja, Beograd: Savremena škola. Milojević 2012: Milojević, Snježana, Slavna prošlost i popularna sadašnjost: građanstvo, zajedništvo i različitosti, Kultura, rod, građanski status, ur. Daša Duhaček i Katarina Lončarević, Beograd: Centar za studije roda i politike: Univerzitet u Beogradu Fakultet političkih nauka, str Милошевић-Ђорђевић 2006: Милошевић - Ђорђевић, Јасна, Значење националног идентитета: утицај избора методе испитивања на концептуализацијзу феномена, Српска политичка мисао: Часопис за политикологију, политичку социологију, комуникологију и примењену политику, број 3-4, год. 13, вол.17, Београд: Институт за политичке студије, стр Пантелић 1975: Пантелић, Никола, Из друштвеног и породичног живота, Гласник Етнографског музеја, 38, Београд, стр Сикимић 2004: Скривене мањине на Балкану, у: Скривене мањине на Балкану, Посебна издања, 82, Београд: Балканолошки институт САНУ, стр Томић 1975: Томић, Персида, Сточарство, Гласник Етнографског музеја, 38, Београд, Београд, стр Трипковић 2005: Трипковић, Мирко, Мултикултуралност, мултикултурација и права мањина, Социолошки преглед, vol. XXXIX, no. 1, Београд, стр Turner 1993: Turner, Terence, Anthropology and Multiculturalism: What Is Anthropology That Multiculturalists Should Be Mindful of It?, Cultural Anthropology, Vol. 8, No. 4 (Nov., 1993), pp ; Published by: Blackwell Publishing on behalf of the American Anthropological Association Stable URL: 12

15

16

17

18

19

20

21

22

23

24

25

26 24 108

27 Предметни каталог: 1. Појас, брашир Мајданпек, елемент буфанске ношње, крај XIX века Од разнобојне, танко упредене вуне, орнаментисана геометријским мотивима у виду линија са косим зарезима. На крајевима пришивене памучне пантљике за опасивање. Димензије: ширина 9,5цм. дужина 140цм. Инв. бр. Е/ Јелек, кожох Мајданпек, елемент буфанске ношње, крај XIX века Женски јелек израђен од јагњеће коже, украшен везом ручно бојеном вуницом, извезен кожом, црним гајтанима и пантљиком. Димензије: ширина 42цм. дужина 44,5цм. Инв. бр. Е/ Сукња, фстан Мајданпек, елемент буфанске ношње, крај XIX века Сукња израђена од домаћег, тканог, памучног платна, беле боје, орнаментисана чипком и пластичним везом црвене боје. Димензије: дужина 93цм. ширина 98цм. Инв. бр. Е/ Кошуља, камаша Мајданпек, елемент буфанске ношње, крај XIX века Женска блуза од домаћег памучног платна, тканог на хоризонталном разбоју, беле боје, орнаментисана чипком и пластичним везом црвене боје. Димензије: дужина 78цм. ширина 45цм. дужинa рукава 67цм. ширина рукава 30цм. Инв. бр. Е/ Појас, брашир Мајданпек, елемент буфанске ношње, крај XIX века Ткан на хоризонталном разбоју, са основом од памука црне боје и потком од разнобојне вуне, проткан на извесном одстојању белим памуком. Пресавијен на пола. Димензије: дужина 30цм. ширина 126цм. Инв. бр. Е/ Прегача, опрег Мајданпек, елемент буфанске ношње, крај XIX века Ткана на хоризонталном разбоју са основом и потком од разнобојне вуне, у две нити. Дуж прегаче уткане су танке пруге од беле, зелене и црвене вунице. Прегача је богато орнаментисана рељефно извезеним мотивима квадрата од беле и црвене вунице, са шљокицама у средини. Димензије: ширина 29цм. дужина 77цм. Инв. бр. Е/ Прегача, опрег Мајданпек, елемент буфанске ношње, крај XIX века Ткана на хоризонталном разбоју са основом и потком од вуне, проткана хоризонталним, паралелним пругама изведеним црвеном вуницом и жутом срмом. Дуж прегаче, по ивицама, орнаментисана је у виду низа крупних цветова, рељефно изведених црвеном и белом куповном вуницом. Димензије: ширина 28цм. дужина 80цм. Инв. бр. Е/ Гаће, измење Мајданпек, елемент буфанске (мушке) ношње, крај XIX века Ткане на хоризонталном разбоју у две нити, од белог, домаћег, памучног платна, са туром квадратног облика од куповног платна. Ногавице су скројене од два дела спојена чипком, беле боје, а завршавају се ручно рађеном чипком ширине 6,5цм. Око струка се везују куповном белом траком. Димензије: ширина 93цм. дужина 86цм. ширина ногавица 30,5цм. Инв. бр. Е/ Кошуља, камаша Мајданпек, елемент буфанске (мушке) ношње, крај XIX века Ткана на хоризонталном разбоју у две нити, са основом и потком од памука. Предњи део кошуље зове се пјепт, а задњи спинаре. Кројена из више делова које спаја узана чипка (1,5цм). Рукави су јако набрани, а набори се завршавају код шаке жабицама. На манжетнама су рељефно изведени геометријски мотиви тегет и црвеним 25

28 памучним концем, а оваквим везом богато је украшена кошуља на прсима и колир, груписани у виду пруга са квадратним мотивима. Димензије: дужина 211цм. дужина рукава 54цм. Инв. бр. Е/ Перле, марђеље Мајданпек, крај XIX века Перле су састављене од девет низова различите дужине, од којих се сваки низ састоји од два низа: белог и црвеног, који су равномерно упредени. Димензије: 50цм. Инв. бр. Е/ Кошуља (женска), кимјаша околина Бора, крај XIX века Женска влашка кошуља, скројена из више комада, од домаћег ланеног платна тканог на разбоју, природне беле боје, проткана црвеним пругама. Кошуља је сечена у струку, дугих рукава орнаментисаних целом дужином са по три пруге. Доњи део кошуље је кројен из два дела, са уметнутим клиновима са стране. Горњи део се не закопчава, већ се везује пантљиком која је провучена кроз колир. Кошуља је богато украшена везом, техником покрстице, а изведен је црним, црвеним, зеленим и жутим концем. Димензије: дужина 153цм, дужина рукава 50цм. Инв. бр. Е/ Прегача, опрег околина Бора, крај XIX века Црна предња прегача, правоугаоног облика, ткана на хоризонталном разбоју. Украшена водоравним пругама, које су извежене разнобојним, стилизованим, геометријским мотивима. Украшена је дугим, вуненим ресама, разнобојним. Димензије: дужина 38цм. ширина 48цм. дужина реса 40цм. Инв. бр. Е/ Прегача, опрег околина Бора, крај XIX века Прегача, ткана на хоризонталном разбоју са основом и потком од вуне. Украшена је утканим стилизованим геометријским орнаментима у виду три шире и две уже траке. Целом ширином на доњој страни прегаче зашивене су дуге, вунене ресе у црној, жутој, зеленој, наранџастој, бордо, плавој и белој боји. Димензије: ширина 43цм. дужина 30цм. дужина реса 38цм. Инв. бр. Е/ Тканице, брашир околина Бора, XX век Узане тканице, ткане на разбоју са основом и потком од вуне у разним бојама. Димензије: дужина 119цм. ширина 7цм. Инв. бр. Е/ Зубун, шуба Рудна Глава, почетак XX века Женски горњи хаљетак од белог сукна, спреда отворен. Кројен из више комада, испод струка са убаченим клиновима, дугих рукава. Дуж ивица и рукава украшен црним гајтаном, као и око прореза за џеп. Испод руке, поред црног гајтана, шуба је украшена розе, белом и плавом вуницом. Димензије: дужина 100цм. дужина рукава 80цм. ширина рукава 19цм. Инв. бр. Е/ Чакшире, шореш Шарбановац, крај XIX века Мушке сукнене чакшире, беле боје са равним ногавицама, плитког тура и са два вертикална прореза на предњој страни. Дуж ивица и прореза украшена је црним вуненим гајтаном. Елемент мушке унгуреанске ношње до Првог светског рата. Димензије : дужина 105 цм. ширина ногавица 29 цм. Инв. бр. Е/ Кошуља, камаша Шарбановац, крај XIX века Мушка кошуља од домаћег платна, на грудима разрезана, а око изреза и на колиру орнаментисана геометријским стилизованим мотивима, извезеним црним концем. Елемент старије, мушке унгуреанске ношње. Димензије: дужина 92 цм. дужина рукава 55 цм. Инв. бр Е/ Зубун, забн околина Бора почетак XX века Хаљетак од белог сукна, дуг до колена са рукавима до лакта, напред отворен. Украшен гајтанима у браон и тегет боји, а на грудима и око рукава има аплицирану украсну траку ширине 3 26

29 цм. Део унгуреанске ношње до Првог светског рата. Димензије: дужина 110цм. дужина рукава 28цм. Инв. бр. Е/ Капа, шапса Плитка, троугласта капица од домаћег платна, украшена везеним орнаменталним мотивима у црној, црвеној, белој и жутој боји. Део женског оглавља у старијој унгуреанској ношњи. Димензије: дужина 34цм. ширина 4цм. Инв. бр. Е/ Капа, шапса Плавна Плитка троугласта капа од кудељног платна, украшена везеним орнаменталним мотивима у тамно браон, црвеној и жутој боји. Део женског оглавља у старијој унгуреанској ношњи. Димензије: дужина 30цм. ширина 5цм. Музеј Крајине Неготин, Инв. бр. Е/ Нојево перо Црне боје, са додатим цветом од разнобојног украсног папира. Део украса за главу у унгуреанској ношњи. Димензије: дужина 29цм. ширина 26цм. Инв. бр. Е/ Марама, крпа Лазница, прве деценије XX века Женска памучна марама, жуте боје, са штампаном цветном бордуром. Део влашке, женске ношње Царана и Унгуреана у периоду између два светска рата. Димензије: дужина 100цм. ширина 96цм. Инв. бр. Е/ Марама, корн Кладушница Женска троугласта марама од танког памучног платна, крем боје. Шира страна мараме украшена траком од чипке и стакленим перлицама крем боје. Део женске царанске ношње. Димензије: дужина краће стране 60цм. дужина дуже стране 92цм. Инв бр. Е/344, Музеј Крајине Неготин 24. Марама, кота гроса Кобишница Женска троугласта марама од броката, маслинасто зелена са крупним цветовима у зеленој и крем боји. Врх пера је опточен свиленим ресама а по средини шире стране нашивена је уска чипка. Део женске царанске ношње. Димензије: дужина пера 105цм. ширина 135цм. Инв. бр. Е/337, Музеј Крајине Неготин Пропода Околина Неготина, крај XIX века Дугачак пешкир, правоугаоног облика, ткан од свиле, крем боје, на крајевима украшен чипком од драп памучног конца и браон свиле. Димензије: дужина 182 цм. ширина 50цм. Музеј Крајине Неготин 26. Шубара, кашула Околина Бора, прва половина XX века Беле боје од овчије коже са руном. Део мушке ношње Влаха унгуреана. Димензије: висина 22цм. ширина 33цм Инв. бр. Е/ Кошуља, камаша Самариновац, прва половина XX века Дуга женска кошуља од домаћег памучног платна. Кројена са пораменицом, право углављеним рукавима и четвртастим изрезом око врата. Украшена је везом од ситних перли у светлој и тамно плавој боји и ручно рађеном чипком. Елемент женске царанске ношње после Првог светског рата. Димензије: дужина 152цм. дужина рукава 42цм. Инв. бр. Е/58, Музеј Крајине Неготин 28. Марама, царигратка Жагубица, прва половина XX века Жута памучна марама са штампаном бордуром. Део женске ношње у периоду између два рата и код Српкиња и код Влахиња Димензије: 95 x 95цм. Инв. бр. Е/ Гребен, дарак Рудна Глава, почетак XX века Алатка за чешљање вуне са дрвеном дршком и металним зупцима. Дрвени део, орнаментисан је геометријским мотивима, у виду зареза, полукружним линијама и тачкицама, техником пирографије. 27

30 Димензије: дужина дршке 28цм. дужина зубаца 10цм. Инв. бр. Е/ Посуда за млеко, гаљата Околина Бора, почетак XX века Дрвена посуда за млеко, направљена из једног комада, са додатим дном. Цилиндричног облика, са високим странама, ојачана са спољне стране танким металним обручом. При самој горњој ивици налазе се две симетричне дршке, кроз које је провучен канап. Природне боје дрвета, неорнаментисан. Димензије: висина суда 23,5цм. пречник отвора суда 21,5цм. пречник дна 24,5цм. Инв. бр. Е/ Кашика пастирска, љингура Околина Бора, почетак XX века Од клена, неорнаментисана, налази се у футроли од говеђе коже са ресама. Носили су је пастири. Димензије: дужина кашике 27цм. Инв. бр. Е/ Колевка, љаган Бучје, 50-е године XX века Од брезовог дрвета, заобљених крајева са дугим и узаним дном. Са спољашње стране ојачана је са три траке од брезове коре. Дно има четири кружне перфорације, на ободу су још четири, кроз које се провлачи ткана врпца, коју су жене везивале преко грудног дела тела, носећи колевку с дететом на леђима, приликом изласка из куће. Димензије: дужина 69,5цм. ширина 24цм. висина 13,5цм. Инв. бр. Е / Посуда за млеко, гаљата Злот, средина XX века Дрвена посуда за млеко, цилиндричног облика, направљена из једног комада, са додатим дном. Са спољне стране ојачана танким металним обручом, а при самој горњој ивици налазе се две симетричне ушке, кроз које је провучен канап. Природне боје дрвета, неорнаментисана. Димензије: висина суда 23,5цм. пречник отвора суда 21,5цм. и пречник дна 24,5 цм. Инв. бр. Е/ Обредни хлебови из култа мртвих, требујале Лука Гипсане копије обредних хлебова из култа мртвих, добијене током теренских истраживања села Луке. Хлебови се месе од пшеничног брашна са квасцем и појединачно имају одређену симболику. Припремају се за помане: прва субота, 40 дана, пола године, година и сваке наредне године до седме године. Гипсане копије на основу оригиналних пецива донетих из Луке, у штикл форми израдио је Сава Босиоковић кустос конзерватор Музеја рударства и металургије.. Инв. бр. Е/ Обредни хлеб везана глава, ку капуљегат Лука Копија обредног хлеба из култа мртвих, крстастог облика са изразитим проширењем на краковима. Димензије: дужина 14цм. ширина 13цм. Инв. бр. Е/1195. /а) 36. Обредни хлеб Месец, луна Лука Копија обредног хлеба из култа мртвих, облика латиничног слова U са проширеним крајевима на оба крака, који су орнаментисани урезима. Димензије: дужина 10цм. ширина 8цм Инв. бр. Е/1195. /б) 37. Обредни хлеб рупа, колак ку гаура Лука Обредни хлеб идентичан Ђурђевданском шупљем колачу, али мањих димензија. Кружног облика ђеврека, са рупом. Димензије: пречник колача 12цм., пречник рупе 5цм. Инв. бр. Е/1195. /в) 38. Обредни хлеб мост, пунћа Лука По анимистичким веровањима влашког становништва у околини Бора, овај колач симболизује мост преко кога душа треба да пређе са овог на онај свет. Правоугаоног облика, са благо заобљеним угловима, украшен двема паралелним линијама по средини ( које претстављају мост ) и урезаним цртама на крајевима. Димензије: дужина 14цм. ширина 8цм. Инв. бр. Е/1195. /г) 28

31 39. Обредни хлеб Сунце, суариљи Лука Округлог облика, меси се као шупљи колач али је средина испуњена тестом са урезима, који симболизују сунчеве зраке, који су по веровању становништва околине Бора потребни покојницима на оном свету. Димензије: обим 35,5цм. Инв. бр. Е/1195. /д) 40. Обредни хлеб ружица, требујала Лука Обредни хлеб у облику цвета чија је средином кружног облика испуњена тестом око које се налази седам четвртастих латица. Димензије: обим 35цм. Инв. бр. Е/1195. /ђ) 41. Обредни хлеб рајски колач, колаку рајулуј Лука Гипсана копија обредног хлеба из култа мртвих. Овај хлеб влашко становништво намењује покојницима који су умрли без свеће. Месе се од пшеничног брашна са квасцем, округког облика и оградом на којој се урезује 365 рецки ножем, које симболизују 365 дана у години. У средини колача, налазе се украси од текста у облику латиничног слова S. Димензије: пречник 15цм. Инв. бр. Е/ Круњач за кукуруз, кош Злот, средина XIX века Направљен од масивног стабла буковог дрвета, дубљењем из једног комада. Елипсоидног је облика, по дну и странама суда су кружне перфорације, кроз које је пролазило зрневље кукуруза. Саставни део је и млат. Димензије: дужина 93цм. ширина 65цм. Инв. бр. Е/ Једноделно корито, вешерај Мала Јасикова, крај XIX века Дрвено корито, коришћено у процесу испирања злата. Састоји се из два дела: горњег, краћег, правоугаоног и доњег, дужег са жљебовима у којима се задржавао златоносни песак. Са леве стране, на средини налази се већа метална алка која је служила за ношење корита. Димензије: дужина горњег дела 45цм. ширина 39цм. дужина доњег дела 78цм. ширина 32цм. Инв. бр. Е/ Испитак Мала Јасикова, крај XIX века Мање дрвено корито полуелипсастог дна, оворено на једном крају ради избацивања златоносног песка. Направљен дубљењем једног комада тополовог дрвета. Димензије: дужина 19,5цм. ширина 10цм. Инв. бр. Е/ Дрвена посуда, ока Злот, крај XIX века Од јавора, направљен из једног комада, суд облика чаше са дужом дршком која се завршава стилизованом животињском главом. Суд је служио за мерење млека. Димензије: пречник отвора 11,5цм. висина 11цм. пречник дна 8,5цм. дужина дршке 21цм. Инв. бр. Е/ Кашика љингура Околина Бора, почетак XX века Од буковог дрвета, рађена из једног комада, елипсоидног облика, са дугом дршком, перфорираном на завршетку. Служила за захватање грожђа у каци. Димензије: дужина кашике 99цм., ширина 25цм. Инв. бр. Е/ Кашика, љингура Околина Бора, почетак XX века Од липовог дрвета, служила за захватање брашна, направљена од једног комада. Димензије: дужина 34цм. ширина 12,5цм. Инв. бр, Е/ Кашика, љингура Околина Бора, почетак XX века Од клена, израђена од једног комада, служила за захватање јела. Димензије: дужина 21цм. Инв. бр. Е/ Лопар, крапатори Кривељ, крај XIX века Дрвени предмет направљен из једног комада, кружног облика, са дршком профилисаном правоугаоно. Димензије: пречник 30цм. дужина дршке 15цм. дебљина 2,5цм. 29

32 Инв. бр. Е/ Црепуља, ћириме Околина Бора, почетак XX века Од глине, грубо рађена, са кружним дном и вертикалним уздигнутим страницама. Коришћена за печење хлеба на отвореном огњишту. Димензије: пречник дна 42цм. висина обода 5цм. Инв. бр. Е/ Бачијска вешалица Злот Мања, дрвена кука у облику неправилног слова S, са једним извијеним крајем. Предмет служио за вешање разних предмета на бачији. Неорнаментисан. Димензије: дужина 20,5цм. распон веће куке 14цм. распон мање куке 8цм. Инв. бр. Е/ Гребен, Дарак Околина Бора, прве деценије XX века Коришћен за чешљање вуне. Од дрвета, у облику трапезоидног рама са металним зупцима на горњој површини распоређеним у два паралелна низа, на металном ојачању који је укуцан преко целе површине горње стране дарака. Искошене бочне стране дарака украшене су стилизованим геометријским мотивима, урађеним техником пирографије. Димензије: висина 26цм. основа 44x16цм. горња страна 22x16,5 доња страна 26,5x16,5цм. Инв. бр. Е/ Гребен, Дарак Околина Бора, прве деценије XX века Алатка за чешљање конопље, са дрвеном дршком и металним зубцима. Дршка је у облику слова Т, са коштаном плочицом, основом, на којој су метални, танки и дуги зубци, поређани у два реда, у сваком реду по 12 зубаца. Дрвени део орнаментисан је геометријским стилизацијама, техником пирографије. Димензије: дужина дршке 28цм. дужина зубаца 10цм. Инв. бр. Е/ Цевљаник, Сукало Кривељ, прва половина XX века Од храстовог дрвета, у облику правоугаоног сандучета, на чијим су ужим странама кружне перфорације при врху, кроз које је провучено вретенасто парче дрвета, на чијој је средини дрвени круг пречника 13,5цм. Служио је за намотавање конца на цеви од трске. Димензије: дужина сандучета 32цм. ширина 19цм. висина 13цм. Инв. бр. Е/ Левак, плњије Злот, прва половина XX века Дрвени левак направљен од једног комада, купасог облика, са изузетно суженим сиском. Димензије: дужина 15,5цм. пречник отвора 13цм. Инв. бр. Е/ Свећњак Околина Бора, прва половина XX века Једнокраки дрвени свећњак са постољем тањирастог облика. Тело свећњака је издужено, при дну је чашица на коју се наставља стилизовани цвет тулипана. Димензије: пречник постоља 12цм. висина свећњака 21цм. Инв. бр. Е/ Троножац, скам Околина Бора, прва половина XX века Ниска дрвена столица са три ноге, од једног комада дрвета, природног облика, део покућства на бачијама и појатама и данас у употреби. Димензије: дужина 45цм. ширина 14цм. висина 23цм. Инв. бр. Е/ Троножац, скам Околина Бора, прва половина XX века Мала дрвена столица од једног комада дрвета, природног облика. Димензије: дужина 27цм. ширина 11,5цм. висина 22,5цм. Инв. бр. Е/ Троножац, скам Кривељ, прва половина XX века Од храстовог дрвета, лучног облика, са крајевима равно одрезаним, постављен на три ноге. Димензије: дужина 36цм. ширина 22цм. висина 25цм. Инв. бр. Е/ Кобилка, кобељица 30

33 Кривељ, прва половина века Направљена од једног комада кривог буковог дрвета, са крајевима ручно изрезаним. У функцији преношења терета, користиле су је жене. Димензије: дужина 165цм. Инв. бр. Е/ Преслица, фурка Велики Кривељ, прва половина века Лопатаста преслица од буковог дрвета. Украшена дуборезом изведеним флоралним мотивима (саксија са цвећем), а на средини је кружног облика простор за огледалце, при дну урезана година Димензије: дужина лопатастог дела 41цм. дужина дршке 28цм. Инв. бр. Е/ Софра, маса Околина Бора, 20-е године XX века Дрвена софра са наглашеним, уздигнутим ободом и постољем у облику ваљка, браон боје. Украшена кружним линијама при самој ивици искошеног обода са унутрашње и спољашње стране. Предмет је коришћен у функцији дечије софре, али и за послуживање традиционалног јела овог краја, кашамака. Димензије: пречник 17,5цм. висина постоља 7,5цм. пречник постоља 4,5цм. Инв. бр. Е/ Заструг, солир Околина Бора, почетак XX века Дрвени суд ваљкастог облика, чије се ивице сужавају при врху, са поклопцем округлог облика, на коме су изведене канелуре, које су заступљене и на трбуху суда. Коришћен за држање соли у домаћинству, а и ношење на њиву, планину. Димензије: висина 4,2цм. пречник дна 6,2цм пречник поклопца 5цм. Инв. бр. Е/ Дрвени бокал, ока Брестовац, почетак XX века Дрвени бокал за вино, ракију, прављен из једног комада, ваљкастог облика, са левкасто формираним сиском на предњој страни обода. Дршка иде целом дужином обода и правоугаоно је профилисана. Дно је направљено из другог комада, кружног облика. Димензије: висина суда 17цм. пречник суда 13цм. Инв бр./ Посуда за млеко, ока Злот, почетак XX века Дрвена ведрица за млеко, коничног облика, направљена из једног комада са додатим дном, које је округло. Од отвора суда, симетрично на обе стране налазе се дршке трапезасто профилисане, кружно перфориране, за провлачење канапа. Суд је на доњој и горњој ивици орнаментисан изломљеном цик-цак линијом и са по једном канелуром, као и мотивом гранчице. Орнаментални мотиви изведени урезивањем. Посуда је коришћена на бачији као мерна јединица и суд за млеко. Димензије: висина суда 15цм. паречник отвора 14цм. пречник дна 17,5цм Инв. Бр. Е/ Посуда за млеко, гаљата Злот, почетак XX века Дрвена посуда за млеко, направљена из једног комада, са додатим дном, цилиндричног облика, са високим ободима и кружно перфорираним дршкама. Суд је природне боје дрвета, неорнаментисан. Димензије: висина 17цм. пречник отвора 15цм. пречник дна 17цм. Инв. бр. Е/ Посуда за млеко, купа Злот, почетак XX века Дрвена посуда, ручне израде, при врху са стране налазе се перфориране ушке за провлачење узице којом је ношен суд у руци. Орнаментисана је усијаном дебљом жицом тачкицама. Коришћена за мереље млека на бачији, данас изобичајена. Димензије: висина 21цм. пречник дна 24цм. пречник отвора 22цм. Инв. бр. Е/ Брава са кључем Чокоњар, почетак XX века Састоји се из правоугаоног комада дрвета, квадратно профилисаног, а по средини квадратно перфорираног. Кроз перфорацију пролази покретни део браве, а на дну се налазе три кружне перфорације, чија величина и 31